Trideset naslovnih strana srpskih tabloida, specijalne emisije na raznim TV kanalima. Zašto? Čemu sve ovo? Šta je posebno u tom ubistvu? Kome treba ovaj nekrofilski maraton, ova odvratna komercijalizacija jedne smrti?
Narod to hoće, čućete odgovor. Nije istina. Narod hoće sve što mu ponudiš, samo ako je besplatno ili jeftino. Dajte porno-filmove narodu u podne, gledaće ih. Dajte narodu direktan prenos streljanja, vešanja, gledaće ga. Narod kao vrednosna kategorija, zdravorazumski element analize - ne postoji. Odavno ovaj narod - može i Srbi, može i građani Srbije - nema sistem vrednosti, orijentire. U vrednosnom smislu sve je, ili gotovo sve, u Srbiji sravnjeno sa zemljom. Odavno. Ostala su mala ostrva razuma, pojedinci, grupice, poneki medij koji drže do ukusa, odbijajući mogućnost vrednosnog izjednačavanja Isidore Sekulić i Marijane Mateus, Milene Dravić i Mace Diskrecije. Čujete li kakvu muziku slušaju naša deca? Znate li ko su im uzori? Poznajete li tri žene na estradno-javnoj sceni Srbije koje nisu ugradile plastiku u grudi ili usne? Lepota je osuđena na smrt. Prisustvujemo trijumfu ružnog, pobedi besmisla, trpimo torturu netalentovanih.
Oni od kojih smo očekivali da će zaustaviti sunovrat, "junaci oktobra", samo su ga ubrzali. Oni su doveli rijaliti programe, umnožili tabloide, legalizovali pljačku kao društvenu delatnost, pornografiju u dnevnoj štampi, nekompetenciju i neznanje izjednačili sa stručnošću i znanjem.
Novinarstvo u Srbiji nestaje brzinom kojom se topi led na užarenoj plotni, bar onaj oblik novinarstva po kojem je bilo prepoznatljivo. Znanje, pismenost, stil, lepa reč... kome to više treba? Uspeh uzgajivača malina, krušaka, paradajza, koza, ovaca; prerada mleka na Pešteru, plantaže starih sorti voća, male porodične firme; kvalitet hrane koju jedemo... ko o tome piše, koga to još interesuje?
Ovde je nacionalna tema veličina alatke među nogama Zmaja od Šipova. Ovde narod svakog dana, po nekoliko sati, sluša "predavanje" izvesnog Gastoza, prati dramatiku i dinamiku depilacije Jelene G. Umesto naučnika, lekara, dokazano uspešnih privrednika, srpskih domaćina, nama se sa ekrana nacionalnih televizija obraćaju registrovane prostitutke, psihopate zaključane u rijaliti scenografiju, s pojačanom dozom sedativa, izgubljeni u životu, zavisnici od alkohola, lakih droga, seksa, duboko poremećeni egomanijaci. Prosečan Srbin gleda sve to svakog dana u proseku šest sati. Ako nešto propusti, sutra ga čekaju tabloidi s najmanje šest strana štampanog ludila ove vrste.
Znači, tu ništa više ne može da se uradi, niti promeni nabolje? Može, u roku od sedam dana. Ako se hoće.
(Novosti.rs | Piše: Ratko Dmitrović)