ŽIVOTNA PRIČA DR KONA: Poznatom političaru spasio život, ali ovu grešku sebi ne oprašta

Malo je poznato da je sanjao da postane fizičar

Mnogo hvaljen, neretko i osporavan, ali jedno je sigurno: epidemiolog dr Predrag Kon (65) neko je čija se reč poštuje i ima težinu. Od prvog dana epidemije koronavirusa nacija je upijala sva njegova obraćanja. Ipak, koliko god da smo ga gledali i slušali gotovo svakog dana u medijima, o njegovom privatnom životu ne zna se gotovo ništa.

Nije ga bilo lako nagovoriti da prvi put za novine progovori o stvarima koje nemaju veze s koronom. Na kraju smo uspeli i pred vama je životna ispovest čoveka koji bi najverovatnije bio najsrećniji da građani za njega nikada i nisu čuli jer bi to značilo da su nas zaobišle velike epidemije gripa, KOVID-19 i drugih bolesti.

 

SPASAO POLITIČARA

Malo je poznato da je sanjao da postane fizičar i poput deset godina starijeg brata Jovana, koji mu je bio i ostao uzor, završi Elektrotehnički fakultet. Prelomni trenutak bila je matura, posle koje je ipak otišao na medicinu.

- Voleo sam fiziku i bio sam ubeđen da je dobro razumem. Desilo se, međutim, da iako sam se baš dobro spremao za maturu, nisam dobio najvišu ocenu na maturskom radu. Uvek sam bio oštar prema sebi i tada sam shvatio da fizika možda i nije za mene, pa sam otišao na medicinu. Nikada nisam izbegavao izazove u životu, moglo bi se reći da sam birao teži put - iskren je dr Kon.

Ja sam u stvari želeo da upišem ETF i budem fizičar

Po završetku fakulteta otišao je na odsluženje vojnog roka u Novi Sad, ne sluteći da će mu to odrediti profesionalni život.

Na ratištu nisam doživeo nikakve strašne trenutke

- U svetu epidemiologije sam od 1991, kada sam specijalizirao na VMA, gde sam radio 15 godina. Kao ratni epidemiolog bio sam od 1991. do 1992. referent saniteta za preventivnu medicinsku zaštitu na području Krajine i zapadnog Srema, kao i načelnik odeljenja za medicinsku informatiku u Prvoj armiji do 1995. godine. Na ratištu nisam doživeo nikave teške trenutke jer smo mi na teren dolazili kada bi prestalo granatiranje. Vodio sam računa o ispravnosti vode i hrane za vojnike. Nije bilo lako pošto je higijena bila nikakva, što je bilo i očekivano u takvim okolnostima.

- Kao vojnik, radio sam na internom odeljenju novosadske vojne bolnice. Moj pacijent bio je tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine, koji je imao infarkt, ali sam uspeo da ga spasem. To je bio povod da mi ponude posao pri Vojsci, što sam prihvatio i počeo sa službovanjem u Rumi.

Ubrzo se opredelio za epidemiologiju. Kako ističe, pored oca i brata, na njega je najviše uticaja imao njegov tadašnji nadređeni.

PROČITAJTE JOŠ UHAPŠEN PEDOFIL! Jurić: Nema tih para koje mogu da zamene osećaj kad spasiš dete 

Živeo u Njujorku od četvrte do sedme godine

- Zbog očeve službe od četvrte do sedme godine živeo sam u Njujorku. Malo pamtim iz tog perioda, osim nekih detalja iz vrtića i stana u kom smo živeli. Sećam se da sam kao dete bio fasciniran ogromnim zgradama i velikim automobilima koji su mi, valjda kao malom, bili još veći. Nikada više nisam bio u Njujorku. Po povratku u Beograd završio sam Osnovnu školu "Braća Ribar", a potom i Drugu mušku gimnaziju.

Njujork

Iako sam dete iz mešovitog braka, nikad nisam imao nikakav problem zbog toga. Za detinjstvo me vezuju najlepše uspomene i danas, kada se setim, potpuno mi je neverovatno da je moja generacija rođena samo 10 godina posle Drugog svetskog rata rasla potpuno neopterećena događajima iz bliske prošlosti.

- Najviše uticaja na moj život imao je otac, koga i danas osećam u sebi, zatim brat Jovan i Komandant, tako ga doživljavam i zovem, iz Rume. Smatram ga čovekom koji je bio vrlo pravičan i častan, on je ostavio dubok trag u mom životu, od njega sam naučio komunikaciju i rad s ljudima. Činjenica je da mi tokom radnog veka apsolutno niko nikad nije nešto pomagao, a ukazano poverenje sam zaslužio radom. Tako sam postao i član kriznog štaba jer sam 15 godina ranije radio na svim za državu važnim zakonima i dokumentima u pripremi za pandemiju. Od 2005. smo znali da će se, pre ili kasnije, dogoditi ovako nešto i morali smo u skladu sa preporukama svetskih stručnjaka da budemo spremni. Jedino nismo znali da će to biti korona, čak je i mene to malo iznenadilo jer sam ja očekivao pandemiju gripa.

To što su mi rekli da ne poštujem Hipokratovu zakletvu smatram najtežom mogućom uvredom

 

ULOGA HIPOKRATA

Kao član kriznog štaba izbio je u prvi plan, stekao popularnost, koja ga, kaže, ne zanima, ali i primio neke teške životne udarce.

Otac preživeo Holokaust i peške se vratio iz Nemačke u Beograd

Moj otac Andrija Ernest Kon rođen je 1910. u mađarskom mestu Čorni, u tadašnjoj Austrougarskoj, u bogatoj porodici. Imao je guvernantu i, pored maternjeg mađarskog, tečno je govorio i nemački. Posle su se selili i živeli u Osijeku, Zagrebu, Valjevu i Beogradu, gde je s ocem osnovao firmu. Kao oficir srpske kraljevske vojske preživeo je Holokaust.

PROČITAJTE JOŠ POTRESNO PISMO ISIDORE BJELICE ĆERKI: Detinjstvo si provodila po bolnicama, naučile smo da je sve prolazno (FOTO) 

Holokaust

Četiri godine je proveo u logorima u Nirnbergu i Osnabriku. Nije voleo da priča o tim godinama, ali je spominjao baraku pod brojem sedam u Osnabriku, gde su imali pokret u žicama. Organizovali su čitavu mrežu za prenošenje vesti kroz logor jer su, kao Jevreji, bili potpuno izolovani od ostalih logoraša. Pred kraj, kada je nemačka vojska počela da se povlači, pobegao je iz logora i pešice se vratio za Beograd. Tek u svojim pedesetim godinama shvatio sam razmeru tragedije Holokausta i šta su ljudi prošli u logorima.

Po završetku rata na savskom kupalištu otac je upoznao moju majku Danicu, koja je poticala iz trgovačke porodice Živković, poreklom iz Aleksinca. Pre rata se sa roditeljima preselila u njihov stan u Beogradu i pohađala trgovačku akademiju.

- Mene uopšte ne zanima šta narod priča. Interesuju me stavovi nekih ljudi, ali tu sam doživeo teška razočarenja. Postoje kolege za koje sam bio spreman da stavim ruku u vatru, a doživeo sam da uopšte ne razumeju niti ovaj posao niti ovu situaciju.

Shvatam da ljudi često ne razumeju epidemiologe, ali kada nam spočitavaju i kažu da ne poštujemo Hipokratovu zakletvu, to smatram najtežom mogućom uvredom. U epidemiologiji postoje jasni etički principi vezani za javno zdravlje i na tim principima se štite životi ljudi.

Posao u Vojsci ponudili su mi kad sam spasao političara koji je imao infarkt

 

Stalno sam kaskao za bratom

- Deset godina stariji brat Jovan večito je bio moj idol. I danas je tako. On je za mene vrlo poseban, sa širokim obrazovanjem i znanjem svega i svačega, izuzetno je uticao na mene i moj život. On je u Drugoj muškoj gimnaziji bio poznat kao izvanredan i nadaren učenik, posebno iz oblasti matematike i fizike, tako da sam ja stalno nešto kaskao i pokušavao da uhvatim korak s njim. Ta moja fascinacija starijim bratom traje i do današnjih dana.

Tri godine sam trenirao karate, a u trčanju sam bio stvarno loš

- Nisam bio nadaren za sport kao dečak i kasnije mladić, ali me to nije sprečilo da treniram i dam sve od sebe da dosegnem neki nivo. Biti na začelju za mene nije dolazilo u obzir. Bavio sam se plivanjem, dve godine sam trenirao vaterpolo, a tri godine karate.

Ali u trčanju sam uvek bio loš i nisam mogao da dostignem potrebne norme. Međutim, nisam se predavao. Trčao sam i trenirao jer nisam mogao da dozvolim da budem među poslednjima.

Prvo sam svirao violinu, pa onda prešao na gitaru

- Kao dete sam učio sam da sviram violinu i završio sam nižu muzičku školu. Ali u srednjoj školi violinu sam zamenio gitarom. Gitaru sam naučio da sviram sam.

Dakle, samouk sam. Ne smatram sebe muzičarem jer znam da sviram samo one pesme koje umem i da otpevam dok na gitari pratim sebe samog. Držim se tog nekog repertoara koji znam, ali ako bi trebalo, mogao bih da se uklopim i zasviram s bilo kim.

Nemam društveni život, postoje samo kuća i posao

- Od početka pandemije supruga i ja živimo potpuno zatvoreno u svom stanu. Ne izlazimo nigde, osim što ja odem na posao, a dolaze nam isključivo deca (Kon ima dvoje dece, prim. aut.) i to ograničeno. Bio je onaj jedan period nakon ukidanja vanrednog stanja kada smo subotom izlazili, ali sada ni to. Moj društveni život sveden je samo na odlaske na posao.

PROČITAJTE JOŠ UŽASNE SCENE IZ SRBIJE: Dečaci puškama gađali pticu u gnezdu! 

Fejsbuk je moja velika greška

- Fejsbuk sam počeo da koristim zbog posla. Shvatio sam to kao način da brže i lakše doprem do većeg broja ljudi i ukažem im na važnost zaštite zdravlja, ali sam se prevario. Na društvene mreže nisam izašao radi zabave. Kao čovek koji se profesionalno bavi javnim zdravljem, među prvima sam shvatio važnost društvenih mreža, kao mogućnost da se utiče na ljude u zaštiti opšteg zdravlja. Pogrešio sam. Tekstovi su mi uglavnom bili vezani za vakcinaciju, ali ono što je usledilo posle toga bila je neminovna posledica svih aktivnosti i kada sam shvatio da je sve to preraslo u nešto što nema nikakve veze sa onim što sam ja hteo, odustao sam od toga.

Ja ću se sigurno vakcinisati, ali to ne treba da bude obaveza

- Vakcina je temelj javnog zdravlja i mnoge bolesti su iskorenjene zahvaljujući vakcinaciji. Ljudi zaboravljaju da su pre vakcina epidemije pravile pomor. Pamte se ratovi i žrtve, ali ne i epidemije, ne postoje čak ni stručni zapisi o tome. Slažem se da postoje pojedinačne neželjene reakcije na vakcinu, ali vakcinacija je prošla sve istorijske provere.

Ja ću se sigurno vakcinisati protiv korone kada bude pronađena sigurna i bezbedna vakcina i tu nema dileme. Moja jedina briga je da li će vakcina protiv korone biti efikasna i prihvaćena. Prema mom shvatanju, ne bi trebalo da bude obavezna i samo je bitno da stigne na vreme. Obaveznost u ovoj situaciji trebalo bi da bude jedino za one koji zbrinjavaju najteže pacijente. Svima ostalima će biti vrlo snažno preporučeno da se vakcinišu, ali će konačna odluka biti na svakom pojedincu.

Share this article