Oni su, pre nekoliko godina, napustili posao u Novom Sadu, on u knjižari, ona u marketinškoj agenciji. Spakovali su kofere i odlučili da svoje korenje puste na salašu između Bezdana i Bačkog Monoštora. Tamo smo ih i zatekli pre nekoliko dana.
Dok smo se približavali usamljenom imanju u vojvođanskoj ravnici, po kaljavom putu, u susret nam je krenula domaćica. Studirala je engleski jezik u Sarajevu, posle upisala sociologiju na Univerzitetu u Novom Sadu, a sada se „prekvalifikovala“ i mesi rezance, lenje pite, pravi sokove od šumskog voća, muze francuske koze i hrani koke daltonke.
Kao prava salašarka, izašla je pred svoje goste sa svitom pasa iza sebe i mahala. Već pri ulasku na posed, dok nam se blato lepi za obuću, vidi se da ovde nema mnogo udobnosti, ali ima ljubavi. Iskrene, neiskvarene, skoro nestvarne. Prema ljudima i prema životinjama.
Prostrano imanje graniči se sa Nacionalnim parkom „Gornje Podunavlje“. U toj divljini i lepoti, na „Naninom salašu“ Blaženka i Goran dočekuju turiste i prijatelje iz grada. Posednu ih na bale slame, a domaće sokove i rezance služe na stolu od paleta.
Knjižar, džez kompozitor i muzičar, Goran, kaže da su im meštani iz Bezdana mnogo pomogli da se snađu u novoj sredini. Naročitu zahvalnost duguju prijatelju Mikcu, koji je tu uvek kad treba da se odradi neki posao sa traktorom i ostalom mašinerijom.
Meni je jasno zašto mladi odlaze iz sela, ali mi smo shvatili da ćemo ovde, ipak, više dobiti, nego što smo izgubili – priča nam Blaženka, dok nas uvodi u dvorište. Radili smo oboje naporno do kasno u gradu i skoro se uopšte nismo viđali. Osim toga, bili smo pod ogromnim stresom. Shvatili smo da nema tih para koje nam mogu nadoknaditi činjenicu da sada po ceo dan uživamo dok radimo ili se odmaramo zajedno.
Ispred kuće „niče“ ograda. Džakovi natovareni zemljom, poslagani jedan na drugi, još ne liče na zid, ali Blaženka objašnjava da je to starinska vrsta gradnje, ali na nov način.
Ostalo nam je još da džakove zaštitimo glinom i plevom, a posle mogu da se prekreče – priča naša vesela domaćica. To je jeftina gradnja, od materijala koji su svima na selu dostupni.
Dok vetar „brije“ po salašu prolazimo pored kuće sa velikom verandom. Širi se miris pečenog kolača.
U zadnjem dvorištu Bižu, Roga, Žaklina, Dadana…
One su naše hraniteljice – ponosno nam Blaženka predstavlja svoje alpske koze. – Najviše vole da trčkaraju po imanju. Obožavaju goste, a ta ljubav je obostrana. Svi se oduševe kada ih upoznaju, a naročito deca. One pasu travu na našim pašnjacima i jedu najzdravije plodove, a posle nam daju mleko od kojeg pravim razne vrste sireva. Imamo stalne mušterije u Beogradu i Novom Sadu i to nam je jedan od najvažnijih izvora prihoda.
Ne kažu džabe stari da žena drži tri ćoška u kući, a muž jedan. Ta podela posla je u selu još izraženija. Blaženka priča da je naišla na podršku meštanki.
Jedna žena, kada me je videla kako pravim medenjake u obliku vojvođanskih kućica, rekla je sebi „vidi nju, gradska cura, kako mesi, a ti se žališ kako nemaš posla“ – prepričava nam Blaženka. – Ako sam samo jednu od njih podstakla da se bave nekim hobijem ili da počne da zarađuje od svojih veština – srećna sam.
(Izvor : Novosti/ Zlatica Radović)