Četiri dana nakon zemljotresa, odlučio sam da pitam svoju decu, koja su napola Japanci, šta znaju o tom događaju. Ispalo je da ne znaju apsolutno ništa. Ni devetogodišnji sin, ni devojčica u prvom razredu nisu znali ni reči „radijacija“ ili „nuklearni reaktor“ na japanskom.
Zaključivši da su drugoj deci roditelji odavno sve razjasnili i da se u našem slučaju radi samo o tome što u kući nemamo televizor, obratio sam se veoma važnom gospodinu iz susedstva, čiji roditelji rade u kompaniji BMW. Važan gospodin koji gura devetu godinu i svaki dan posle škole ide prvo u jednu dzjuku – privatnu školu, zatim na plivanje, a zatim u drugu dzjuku – izjavio je da je čuo te reči, da roditelji svako veče sede ispred TV-a te njemu ne daju da igra Play Station. I da se „tamo nešto srušilo, ali on o detaljima nema pojma“. Raspitavši se kod još dvojice i dobivši istovetne odgovore, na kraju sam shvatio da je pojava masovna. Ako su roditelji iz srednjeg sloja, koji žive van ugroženog područja, jednodušno odlučili da svoju japansku decu ne informišu, znači da imamo posla sa nekakvom kulturnom pretpostavkom. Ali kakvom?
“Raspitavši se kod još dvojice i dobivši istovetne odgovore, na kraju sam shvatio da je pojava masovna”
U Japanu, deci je dodeljena prilično čudna pozicija. Prvih tri-četiri godine prema deci imaju odnos kao prema štenetu ili mačetu, a nazivaju ga rečju „kavaj“ – „mio, ljubak“. Pripadnik zapadne civilizacije nastoji da u svakom dečjem postupku nasluti buduće postupke odraslog čoveka i, čak i pre nego što dete nauči da govori, svaki zvuk koji ono proizvede i svaki trivijalni postupak – kao na primer odabir igračke – tumači kao važnu naznaku formiranja ličnosti. Takva interpretacija nije svojstvena Japancima: na primer, smatra se da je agresija deteta nevažna i da ne zahteva ikakvo uplitanje – „to su samo deca“. Kad napune pet-šest godina, deca već postaju obaveza koju roditelji treba valjano da „obavljaju“. Biti roditelj za Japanca srednje klase pre svega predstavlja dužnost.
“Kad napune pet-šest godina, deca već postaju obaveza koju roditelji treba valjano da „obavljaju“. Biti roditelj za Japanca srednje klase pre svega predstavlja dužnost.”
Obaveza „ispravnih“ roditelja sastoji se u tome da odgoje zdravu decu i da ih koliko god mogu poguraju prema stvaranju karijere. Iz tog razloga, majke kao prvo, šalju decu u dzjuke, gde ona po nekoliko sati dnevno provode u neprekidnom bubanju. Kao drugo, non-stop proveravaju domaće zadatke i drže govorancije o važnosti sticanja obrazovanja, uz to ili grdeći dete ili (u najboljem slučaju) pohvalivši ga za postignut uspeh.
Što se očeva tiče – njihova je obaveza da obezbede porodici sigurne prihode da bi se platile sve te poskupe škole dodatnog obrazovanja, a potom i fakulteti. Radna nedelja je udešena tako da otac gotovo nikad nije tu – većina izlazi iz kuće pre dece a vraća se oko 10–11 uveče. Vikend provode u horizontali i stoga u vaspitanju i obrazovanju potomaka i ne učestvuju. A kada dete završi fakultet i počne da radi u nekoj dobrostojećoj firmi, roditelji mogu da odahnu i kažu: obavili smo svoju dužnost.
“Razgovor sa detetom kao sa sebi ravnim praktično ne postoji: roditelji veoma retko dele probleme sa decom i još ređe od dece traže podršku, kako fizičku tako i psihološku.”
Razgovor sa detetom kao sa sebi ravnim praktično ne postoji: roditelji veoma retko dele probleme sa decom i još ređe od dece traže podršku, kako fizičku tako i psihološku. Sretao sam mnogo devojaka koje do svojih dvadesetih nisu naučile ni krompir da oljušte. Većina dece ne zna gde i šta rade njihovi roditelji, da ne govorimo o tome kako se osećaju. A raspodela poput one u mojoj kući, gde su deca sposobna da sama sebi skuvaju supu i obrišu podove, i gde su već navikla da slušaju oca kako im se žali svaki put kad ima previše posla – verovatno se u Japanu može naći samo u selu.
“Većina dece ne zna gde i šta rade njihovi roditelji, da ne govorimo o tome kako se osećaju.”
Ovakav odnos prema detetu formirao se tokom sto i kusur godina japanske modernizacije. U XIX veku decu je vaspitavalo celo selo, budući da su u to vreme bile zastupljene noćne posete muškarcima kojima su dolazile susetke (tzv. jobaji) pa nije bilo uvek jasno čije je koje dete. Po gradovima su postojale dobro uređene male zajednice, zbijene u trgovačkim ulicama, pa su manje-više i decu vaspitavale udruženo. U oba slučaja socijalizacija deteta se bazirala na tzv. sekentej: bukvalno – „tvoje telo u zajednici“, drugim rečima – ono što drugi vide. Svi su uvek bili svima pred očima, od dece se očekivalo isto što i od odraslih i s njima se razgovaralo ravnopravno. Deca kao takva nisu ni postojala – ona su bila samo mali ljudi.
Težnju da se ponašanje uproseči lepo pokazuje japanska izreka: kolac koji štrči biće sasečen. Svi stariji Japanci koji su se u mladosti iz sela preselili u grad, kažu da su ponajviše pobegli od očiju koje gledaju u tebe sa svih strana i vazda su spremne da „saseku kolac što štrči“. Međutim, na kraju krajeva, uprosečivanje je vršeno u samom sociumu putem dijaloga, a svaki dijalog pretpostavlja postojanje individualnosti.
„Sekentej“ je u gradovima uništen vrlo jednostavno – pojavom supermarketa. Trgovačke ulice s malim radnjama su ubrzo zamrle, a obrazovanje dece (kao i reglamentacija ponašanja odraslih) postala je sudbina celog Japana a ne samo „malih zajednica“. Sada se zajednički imenilac ne bira unutar zajednice nego se pozajmljuje iz Evrope i Amerike, nakon čega se prenosi preko časopisa ili ga oglašava vlada.
„Sekentej“ je u gradovima uništen vrlo jednostavno – pojavom supermarketa. Trgovačke ulice s malim radnjama su ubrzo zamrle, a obrazovanje dece postala je sudbina celog Japana a ne samo „malih zajednica“.
U toj strukturi – deca su terminal, gde socijalnost nastupa već u gotovom obliku, i to ne od roditelja već od onih kojima je društvo poverilo tu ulogu – učitelja. Zemljotres, cunami, posebno havarija atomske centrale – jeste katastrofa koju čak i Japanci navikli na kataklizme, teško mogu podneti. Deci će govoriti o njoj tek onda kada društvo postigne siguran koncenzus.
Tako živi srednji sloj. Što se pak tiče nižih slojeva, možemo reći da između generacija, između kategorija i između ljudi uopšte, ima kudikamo više dijaloga.
Ljudi ili ne umeju ili ne žele uzde, koje im nameću zajednički imenitelji. Ovde se odnosi grade na nešto drugačijim temeljima. I avaj, lično se među tim ljudima osećam mnogo lepše.
Tekst je objavljen u martu 2011. kada je severoistočni deo Japana pogodio cunami i najrazorniji zemljotres u istoriji te zemlje. Kao posledica toga, došlo je do eksplozije u nuklearnoj centrali Fukušima, usled čega je 300.000 ljudi evakuisano. U katastrofi je stradalo više od 18.000 ljudi.
(Snob.ru/Autor: Jura Okamoto/Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov)