Supervulkan: Velika pretnja čovečanstvu

Erupcija supervulkana u nacionalnom parku "Jelouston", sposobnog da izbacuje užareni gas i do 50 kilometara u vazduh i da svet baci u dugotrajnu zimu, mogla bi ne samo da zbriše nekoliko američkih saveznih država, već i da ugrozi čitavu planetu. Ovakva prirodna katastrofa, jedna od najvećih koju je svet ikada video, mogla bi da nam zapreti za već desetak godina.

Da li je takva mogućnost zaista realna? Supervulkani su normalan sastavni deo funkcionisanja naše planete i javljaju se možda na svakih 50.000 godina. U proteklih 75 milenijuma dogodile su se dve ovakve erupcije: vulkana Toba na indonežanskom ostrvu Sumatra i vulkana Taupo na Novom Zelandu.

 

Podaci vezani za supererupcije takvi su da od njih zastaje dah. Vulkan rastopljenu magmu izbacuje 140 puta brže od protoka vode na Viktorijinim vodopadima, pepeo i gas izbacuju se preko 50 kilometara uvis, sve do granica svemira, pre nego što padnu i pokriju više od jednog procenta zemljine površine.

Na Zemlji bi se nakon erupcije nagomilalo dovoljno pepela da čitavu površinu Velike Britanije prekrije četiri metra debelim pokrivačem. Piroklastički tokovi spržili bi Zemljinu površinu na više od 10.000 kvadratnih kilometara. Što je najgore od svega, nakon supererupcije sledi dramatičan pad temperature u celom svetu, poznat kao vulkanska zima.

Možda, na sreću supererupcije se događaju samo na onim mestima na našoj planeti koja ispunjavaju specifične geološke uslove. Oni se stiču tamo gde neka od Zemljinih tektonskih ploča u okeanu zaranja ispod nekog kontinenta, ili na tzv. žarištu magme.

Jeloustonski supervulkan sadrži stalni sloj magme ispod zemljinog omotača, preko kog severnoamerička kontinentalna ploča klizi tempom kojim rastu nokti na ljudskim rukama. Gejziri, topli izvori, baseni s ključalim blatom, česti potresi i lagano uzdizanje i spuštanje tla svedoče o izvoru magme koji je danas udaljen možda samo pet kilometara od površine. Vulkanolozi Jelouston nazivaju kalderom, pri čemu je "kaldera" krater širok 80 kilometara, nastao kada se zemljina kora urušila nakon poslednje supererupcije.

 

Erupcija Jeloustona opustošila bi čitavu zapadnu polovinu SAD, piroklastički tokovi bi pomračili nebo nad Vajomingom, Montanom i Ajdahom, dok bi pepeo pao čak do El Pasa i Los Anđelesa. Spiran vodom, pepeo bi zapušio rečne kanale i doveo bi do velikih poplava. Biljnom svetu bi bile potrebne decenije da se oporavi. Posledice erupcije po klimu na čitavoj planeti bile bi katastrofalne. U roku od nekoliko nedelja, temperatura bi opala, došlo bi do kolapsa poljoprivrede svetskih razmera i masovne glai. Ne postoji apsolutno ništa što bismo fizički mogli da preduzmemo kako bismo narednu supererupciju sprečili.

Jeloustonska kaldera

Jeloustonska kaldera iznedrila je tri snažne vulkanske erupcije u poslednjih 2,1 milion godina. Na svakih 600.000 do 800.000 godina, vrela bazaltna magma koja se penje iz jeloustonskog kotla otopi dovoljnu količinu granitne kore severnoameričkog kontinenta da bi mogla da se formira ogromna masa lepljive riolitne magme. Pod snažnim pritiskom magme, gornji sloj vulkanske kupole puca, dolazi do erupcije, a posle nje do urušavanja zemlje i nastanka nove kaldere. Topli izvori, periodično uzdizanje tla i mnoštvo manjih zemljotresa predstavljaju dokaz da je jeloustonski supervulkan i dalje i te kako aktivan.

Share this article