Bio je predsednik Odbora za geohemiju, sekretar Odeljenja za matematiku, fiziku i geonauke i član Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti tri pune decenije. Iza takve društvene i naučne časti stoji redak, uzbudljiv životopis istraživača koji je otkrio deset novih minerala i šest varijeteta, i objavio čak 331 naučni rad.
Čitavo njegovo delo opisano je u bibliografiji „Naučni opus Zorana J. Maksimovića” (Beograd – Niš 2012), koju je priredio profesor dr Aleksandar Kerković, akademikov drug iz gimnazijskih dana u Čačku.
Kad smo pre dve godine razgovarali sa akademikom Maksimovićem, radi jednog teksta za „Politiku”, rekao je da u njegovoj naučnoj karijeri počasno mesto zauzimaju istraživanja na otkrivanju vode u pustinji Sahari, i upravo je taj rad, objavljen u SANU 2011. na engleskom, inače naveden kao poslednji, 331. u „Opusu”, na neki način označio kraj velike karijere.
Evo kako je akademik Maksimović u „Opusu” opisao taj poduhvat...
„Najuzbudljivija istraživanja vršio sam u pustinji Sahare. Naime, jednog dana 1974. godine došao je u moj kabinet dekan Rudarsko-geološkog fakulteta sa jednim gospodinom. To je bio A. M. Eskendži, direktor Direkcije za vode Libije. Diplomirao je fizičku hemiju u Engleskoj, a magistrirao u Kairu. Želeo je da kod nas uradi doktorat iz hidrogeohemijskog proučavanja podzemnih voda u basenu Kufra, na JI Libije, najvažnijeg projekta za narod te zemlje. Složio sam se sa tim predlogom i to je bio veliki izazov da radim u srcu Sahare. Tako sam kao gost Direkcije za vode četiri godine išao u Kufru, od 15 dana do tri meseca godišnje da pomognem Eskendžiju (Eskangi) u rešavanju geoloških i geohemijskih problema sa kojima nije bio upoznat.
Na čistom saharskom pesku, bez imalo organskog sloja, raslo je sve što je posejano: u sredini detelina alfa-alfa zelene boje, a na obodu pšenica kao zlato žuta – navodi u jednom svom radu nedavno preminuli akademik Zoran J. Maksimović
Doktorirao je 1978. na Beogradskom univerzitetu sa odličnim uspehom. Objavili smo dva rada na engleskom jeziku iste godine, u kojima smo obuhvatili sva ispitivanja, geološka i geohemijska, sa sledećim zaključcima: a) voda u basenu Kufra, koja je procenjena na 24.000 kilometara kubnih najvažniji je izvor pijaće vode u ovoj zemlji; b) starost vode je od 20.000 godina u gornjem akviferu, do 29.500 godina u donjim delovima; v) izvanrednog je kvaliteta za piće; g) nema priticanja vode a ni oticanja, tako da se eksploatiše kao rudnik. S obzirom na procenjene rezerve ove fosilne vode, dobija se nada za dugo vreme eksploatacije u korist naroda Libije.
Na osnovu ove fosilne vode u basenu Kufra izgrađen je kasnije i najveći i najvažniji projekat u ovoj zemlji pod nazivom „Velika reka” („The Big River”). Sastoji se od podzemnih cevi prečnika četiri metra sa pitkom vodom, koji grade mrežu dužu od 4.000 kilometara. Polazi od basena Kufra, blizu granice sa Egiptom, i ide na sever do Brege, gde jedan krak skreće ka Bengaziju a drugi odvaja na zapad, spajajući sve gradove do Tripolija i prateći auto-put Bengazi–Tripoli.
Za vreme naših ispitivanja već je počelo korišćenje ove vode u predelu naselja Kufra. Oko bušotina do 500 metara dubine izgrađeni su sistemi za navodnjavanje, oko 90 krugova, svaki jedan kilometar u prečniku i svaki je imao po 200 hektara. U centru kruga pored bušotine bio je veliki dizel-motor koji se napajao automatski iz poveće cisterne, i pokretao u krug veliki sistem (pivot) sa 17 velikih duplih točkova, dužine 500 metara, koji se kretao ukrug i nosio cevi za navodnjavanje, a pored njih i cev sa rastvorenim fertilizatorima.
Na čistom saharskom pesku, bez imalo organskog sloja, raslo je sve što je posejano. Iz aviona sam video krug u centralnim delovima zelene boje, sa žutim oreolom. Kad smo kasnije išli kolima oko tih krugova, video sam da je u sredini rasla detelina alfa – alfa zelene boje, a na obodu je požnjevena pšenica kao zlato žuta.
Svi usevi su uspešno rasli, jer je bilo dovoljno sunca, vode i hrane za njih. Na primer, u jednom krugu su bile posejane lubenice koje je stražar čuvao sa osmatračnice. Pošto je sa nama bio i direktor Centra za poljoprivredu, obišli smo lubenice i poneli nekoliko. Svaka je imala oko 4,5 kilograma i bile su veoma slatke, slađe od lubenica u našem podneblju. Prema nekim procenama koje sam tam čuo, poljoprivreda u basenu Kufra mogla bi da hrani celu Afriku” – zaključuje akademik Zoran Maksimović, u svom naučnom radu.
On je, inače, rođen u Beogradu ali je njegov otac Jovan (jedan od 1.300 kaplara) kao sudija dugo službovao u Čačku gde je Zoran, u proleće 1941. godine, sa najboljim ocenama maturirao u ovdašnjoj Gimnaziji. Sa još oko 5.000 Čačana bio je, 28. septembra 1941. godine, zatvoren u konjušnici Artiljerijskog puka. Zatim su ga Nemci 1942. odveli na prinudni rad u Skelu kod Obrenovca, a posle povratka u Čačak opet je bio prinuđen da se krije, jer je bio na spisku za hapšenje kod ljotićevaca.
Kad se rat završio morao je najpre na odsluženje vojnog roka, pa je tek 1946. godine postao brucoš na Beogradskom univerzitetu i na PMF-u diplomirao 1950. Dve godine (1954–56) na Kembridžu je spremao doktorat, 1974. izabran za dopisnog a 1985. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
KutakNet