Naime, sasvim slučajno, dok je šetala ulicama Beograda, naletela je na jednu staricu koja se izgubia. Bila je potpuno dezorjentisana, a jedini spas, kako je Ana napisala, videla je u Dunavu.
Pozvali smo Anu da joj najpre čestitamo na ovom predivnom gestu i da je pitamo šta je u tim trenucima razmišljala.
- Kada sam napisala priču, htela sam da pošaljem osnovnu poruku ljudima a to je da nije teško biti ljubazan, pomoći nekome ko je u nevolji. Krenula sam do Mirijevske pijace pešaka i srela sam nju, prvo sam mislila da me pita za ulicu jer nije iz ovog kraja ali sam shvatila da je uplašena i da ne zna zaista gde je ni kuda dalje, iako tu živi godinama.
*Ana je baku srela na Mirijevu; Foto: Facebook/Ana Todorov
Kako nam je Ana ispričala, baka je uporno govorila da je Dunav za nju, da teško podnosi starost. Cilj joj je bio da se starica smiri, pa je pokrenula temu o tome da li ima porodicu, da li može da se seti nekog imena, kontakt telefona, mesta gde je prošla, a uplapšena žena je ponavljala je: "Ne znam dete."
Dok su zajedno hodale mirijevskim ulicama baki ništa nije bilo poznato, a dolaskom u njenu ulicu, baka se setila samo da joj je sin autolimar, pa je Ana tako videla natpis "Autolimar" i odvela je njenoj porodici.
- Obećala mi je da više neće sama da ide jer se s vremena na vreme gubi. Bogu hvala pa se sve dobro završilo. Neopisiv je osećaj pomaziti napuštenog psa a kamoli zaštititi nečiji život i vratiti ga voljenima.
Ova devojka je izvukla neprocenjivu pouku iz ovog događaja, pa je shvatila da je tih sat vremena oduzetih od njenog vremena spasilo jedan osmodecenijski život.
Anina priča bi trebalo sve da nas natera da se zapitamo da li negde grešimo, da li imamo dovoljno vremena za drage ljude i da nas nauči da češće posmatramo svet oko sebe, da ostavimo telefone na sekund i pogledamo da li nekome možda naša topla reč može da spase život.
Bravo, devojko!
(Izvor: telegraf.rs)