Jedva da gleda, oči joj prekrila, kako kaže neka paučina, pa je bila kod ovdašnjih lekara da je pregledaju.
- Isekoše mi struju, nemam svetlo, pa tražim kude se kupuje ovo što se stavlja u onoj kutiče, pa svetli.
Domaćin mi umre, a ni decu nemam. Živim, ete takoj, jedem perca od kromid što opešim, nešto što naberem ispred kuću, travke.
Daju mi hleb dobri ljudi, ponekad - priča Ruža.
Baka Ruža stidljivo pita prolaznike da joj kažu gde se kupuju baterije, ne znajući kako se ustvari zovu. Držala je neke kineske u ruci, ulepljene tečnošću koja je iz njih iscurila.
Vranjanci, ljudi s dušom i osetljivi na ljudsku muku, kupili su i poklonili baka Ruži nekoliko kompleta baterija, dobila je koji dinar i za kartu do Klinovca, i hleb.
Jedan stari kišobran, našao se u njenoj ruci da je zaštiti od kiše, poklon takođe od onih koji su imali više sreće u životu.
Ostala je baka Ruža da mili glavnom ulicom u Vranju, u staroj futi, vunenim čarapama i tuđim patikama, blagosiljajući one kroz koje ju je Bog tog jutra pogledao.
Istog tog jutra institucije države Srbije, republičke i lokalne, bile su na doručku, kao i obično, ne vodeći računa o svojim građanima.
(Izvor: espreso.rs / OK Radio)