Zasukali su rukave i obnovili imanje Ivanovog dede u selu Družetić, gde danas žive s dvoje dece. Gaje šljive i prave med, a kako u šali kažu, nisu parteneri samo u životu, već i u poslu.
U selo su se preselili 2012. nakon venčanja, bila je to, objašnjavaju, zajednička odluka, na koju je možda i najviše uticala potreba da se stvara porodica. Pare predviđene za medeni mesec uložili su u kupovinu njive, pa su danas, kažu, na medenom mesecu po ceo dan.
Gaje šljive na tri hektara i prave mede iz 50 košnica. Ivan (32), nekadašni menadžer u hotelu, ističe da je za selo i život na selu oduvek bio vezan.
- Otkad sam bio dete dolazio sam s ocem kod dede, ali ne da sa sela nosimo, već da na selu radimo, i to mi je na neki način davalo uvid koliko para može da se zaradi. Međutim, na selo se ne treba vraćati zbog para, jer ko se samo zbog para vraća razočaraće se. Treba da volite seoski menatlitet. Selo je način života.
U selu živiš u skladu s prirodom. Čovek mora biti spreman da podnese teret više sile, jer u selu ne možete da radite kad vi hoćete, već kad vam to vreme dozvoli – kaže Ivan i dodaje da je u selu čovek bogat onoliko koliko radi, ali i da oni ne jure za zaradom, već da svoje imanje šire polako, iz realnih sredstava, svake godine za pola hektara ili hektar.
- Meni niko ne može da plati to što sam dobio, time što sam se vratio. Najlepše se osećam u čizmama, napolju u njivi. To me ispunjava, osim toga žena i ja imamo priliku da budemo s decom non- stop, da ih gledamo kako rastu, to ne može svako sebi da priušti.
*Ivan i Dragana Kojić sa decom, Foto: Alo!/Marko Metlaš
- Deca rastu uz roditelje kao što su nekad rasla i ne dajete im mnogo da skreću s puta. Ne gaji ih vaspitačica, nego vi od njih pravite ljude, što je opet s neke druge strane teže mnogo teže. Ovde su živahniji, odrastaju na zemlji i pesku. Smatram da je kubik peska najbolja igračka za decu, čak i u novije vreme – objašnjava on.
I Dragana se slaže da je dobro i zdravo da deca odrastaju na selu, a njihova već sada idu u njivu i kupe šljive, maline i trešnje, jer kako napominju radne navike se stiču od malih nogu.
No, iako se često povratak na selo predstavlja u romantičnom i idiličnom svetlu, kao život bez stresa, u mirnom utočištu prirode, daleko od taštog i sebičnog gradskog svijeta, on prema Draganinin rečima ima i svojim mana, a to je ponajviše društveni život.
- U selu ima dosta uspešnih ljudi koji su se vratili, i kad vidite njih kako rade to i vas vuče da idete napred, ima i nekakvog i društvenog života, par kuća gde su mladi ima i dece, ali lagala bih kad bih rekla da mi ponekad ne fale grad i komunikacija s ljudima – priča Dragana.
Ovaj mi neće pobeći
I Ivan i Dragana su diplomirani turizmolozi, a upoznali su se na poslu.
- Radili smo zajedno 2 godine. Negde pred venčanje me doveo ovde da mi pokaže u slučaju da ne ide na poslu kako treba da mi i imamo plan B. Sve je išlo po planu na poslu, ali mi smo zajednički odliučili da započnemo život ovde. Poveo me kroz šume i njive u čizmama. Ja sam ga upoznala u odelu, a onda kad smo došli ovde obuo je čizme i rekao mi: Mogao sam da ispečem koji kazan rakije, a ja sam sebi rekla: Ovaj mi neće pobeći.
Seljani su srećni ljudi
Statistika je pokazala i da su ljudu na selu daleko srećniji od ljudi u gradu, jer su jednostavno više zadovoljni svojim životom, a to potvrđuje i Ivan.
-Seljani mogu da budu mračni ukupno 5 minuta, posle toga udaraju brigu na veselje. Oni su srećni i ovde nikome ništa ne smeta.
(Izvor: alo.rs / Dragana Tomić)