– Svi koji ovde dođu kažu mi: Čika Đorđe, želeli bismo da se ovde sretnemo i naredne godine i obeležimo vek od proboja Solunskog fronta. Svakom odgovaram: Biću ja ovde, da li na zemlji ili pod zemljom, svakako ću biti.
Pogled živ, telo živahno, a mrva ljudska, svaka reč ima svoj smisao. Čak i onda kada kaže da su mu cipele velike, jer se i telo čoveka troši, a obuća može i da ga nadživi.
– Svako od nas ima svoje trajanje i niko nije nezamenljiv – govori.
Ali u svakom njegovom pokretu, u pogledu, vidi se da se ne predaje, uprkos tome što su ga već tri puta otpisali. Proglasili: otišao iz života Đorđe Mihailović. Te vesti malo ko je demantovao, ali on ih je video. Ne smeta mu, šali se.
Živ je Đorđe, umro nije – govori dok ide stazom između belih mramornih krstova srpskih ratnika. On ih zagleda, diže neku palu grančicu. Teško diše. Povile ga godine i bolest. A žuri… Žuri tako da ga jedva sustižemo. Zapravo, on želi da pokaže koliko je važno da još traje i da još svedoči o ovoj svetinji junaka. Svakom od njih on zna broj i mesto. Ime, prezime i korene.
– Kako ne bih znao – govori. – Ovde sam 57 godina. Od oca Đura sam 1960. preuzeo ovu časnu dužnost. A moj otac tu dužnost preuzeo od đeda Sava. On je skupljao kosti junaka posle proboja Solunskog fronta i naše pobede u Velikom ratu. I, gledajte, to je tradicija čuvara srpskog vojničkog groblja.Ona se s mojim odlaskom prekida, jer nemam muškog naslednika. A ovde, za ovu dužnost je potreban muškarac.
Priča nam detaljno, prvi put, o svojoj misiji bdenja nad srpskim usnulim pukovima. Ta misija može se sažeti u jednoj njegovoj poruci:
– Blago potomstvu ovakvih junaka.
Kaže nam da je rođen u ovom groblju. Ono mu je ostavljeno u amanet, kao što se u amanet ostavljaju sinu kuća i imanje.
– Zato se čudim kad pitaju: Je li ti teško čiča Đorđe? Nije, mene je srce moje ovde zadržalo. Zavet.
Brine Savov unuk i Đurov sin. Sustigle ga ozbiljne godine. Da li će ruka i srce čoveka koji će ga zameniti znati i moći da čuvaju ovo svetilište posle njega? Hoće li neko posle njega biti tu kada, na proputovanju ka grčkom moru, naiđe neki praunuk ili čukununuk i svrati na Zejtinlik? Hoće li biti tu da sa njim zapodene razgovor, a onda čuje kako je neki Milisav, iz sela kod Kragujevca, poginuo pred vratima Srbije, slavne 1918. godine… A onda da on priupita: U kom je vodu bio Milisav? Pa mu, možda, odgovori… Pa, evo mu imena ovde… Pa, zapali sveću… Pa popiju šljivovicu za dušu… E, njih Đorđe na Zejtinliku iščekuje i dočekuje pola veka i koju godinu još.
– Srbi još tragaju za svojim soluncima – kaže. – Dolaze mladi ljudi, imaju poštovanje.
Na Zejtinliku leži oko osam hiljada srpskih duša. Mnogima od njih nikada niko nije došao na grob. Zapalio sveću. Čuo priču o stradanju i junaštvu srpske vojske. Njih Đorđe iščekuje. Za njega Zejtinlik nije neka davna istorija. To je živa priča koja nije završena.
UNUK SOLUNSKOG DOBROVOLjCA
Čuvar Zejtinlika Đorđe Mihailović potomak je Sava Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske. On je sa preživelim saborcima prikupljao kosti poginulih i sahranjivao ih na Zejtinliku. Nije mu uspelo da taj posao završi. Umro je 1928. godine. Tada mu se rodio unuk Đorđe, koji danas brine o groblju srpskih ratnika.
SAVEZNICI
Srpskom narodu je zasada zaboravljeno junaštvo i žrtva za slobodu – kaže Đorđe. – Saveznici su se, dok im je bilo potrebno, hvalili srpskim ratnicima. Posle sve zaboravili. A može bit da se sve jednom preokrene. Možda ja to neću zapamtiti. Neću sigurno, ali neko će zapamtiti.
(Izvor: novosti.rs)