Posebni pozoršni događaj Uliksovog brionskog leta je gostovanje Bitef teatra s predstavom Vuka Boškovića “Novo doba”, u kojoj glavnu ulogu igra upravo Karanovićeva.
– Ta predstava mi je naprosto legla, nikakvih porođajnih muka oko nje nije bilo. Dino Mustafić kao reditelj imao je ideju šta želi s tom predstavom, a možda je i jedina predstava koju sam do sada igrala, a da pre premijere nisam imala nikakvu dramu – kaže za Jutarnji srpska glumica.
Smeta li vam da danas pozorište i film više nemaju uticaj kao pre, da reči političara daleko jače odjekuju od onih koje izgovaraju glumci?
– Šta god kažem kukanje je za nekim prošlim, divnim, idealnim vremenima, a nema potrebe za tim. Život uvek ide napred, na gore ili bolje i ništa se ne može vratiti natrag. Nisam više ni energična ni mlada i nemam više želje baviti se prošlošću kako bi dokazala da je tada možda bilo bolje. Danas se više čuju političari i to je naprosto tako.
Kada je reč o pozorištu na ovim prostorima, od Ljubljane, Zagreba, Beograda, Sarajeva, ko po vama najbolje komunicira s vremenom u kojem živimo?
– Iako nisam veliki ljubitelj umetnosti koju predstavlja Oliver Frljić, jer naprosto volim drugu vrstu teatra, mislim da će njegove predstave svakako ostati zapisane kao neizbežan trag ovog vremena. Njegova energija da pomoću pozorišta svoje ideje i misli plasira izuzetna je i ne vidim da bilo koji drugi pozorišni reditelj ima takvu snagu i fokusiranost.
Što se u Beogradu događa kada je reč o pozorišnom životu?
– Beograd je ušao u jedan mediokritetski period u pozorištu i nema ljudi koji vode teatre da su ličnosti i autoriteti. Uglavnom pozorišta vode glumci koji su u dobrim odnosima s ansamblom i oni se snalaze. Glavno je da svi dobiju platu, da se nekako izgura i to je jedna prilično neinspirativna situacija u kojoj nema ničega. Ni drame, ni dramatičnosti, ni umetničkih incidenata, niti ličnosti koje uznemiravaju i pokreću.
A šta je s filmom, je li kinematografija na ovim prostorima živahnija?
– Film zapravo i ne postoji. Sada u Srbiji postoji takozvani patriotski mejnstrim, toga ima i u Hrvatskoj, gde se veliki novac izdvaja za filmove od nacionalnog značaja. U Srbiji su to istorijski projekti.
Bili ste žestoki kritičar u Miloševićevo vreme i kako vas danas primaju i doživljavaju u Srbiji?
– Mene ili obožavaju ili mrze iz dna duše. Propustila sam priliku biti opšte prihvaćena narodna glumca zbog svojih kritičkih opaski na srpsko društvo i ono što smo prošli. Zamerali su mi i da sam kao žena bila agresivna u svom mišljenju. Ali sve je to nepovratno i nikada neću imati status opšte omiljene glumice.
Kada ste vi imali problema u Srbiji, u Hrvatskoj su vas rado prihvatali, Frljić je u Hrvatskoj često kritikovan, a u Srbiji ga hvale.
– Srbija je otvorena prema Frljiću u meri u kojoj kritikuje tuđe društvo. U Srbiji su užasno popularne osobe koje su kritične prema hrvatskom društvu, tamo ih obožavaju, poput Dežulovića, Viktora Ivančića, Vedrane Rudan, Frljića. Oni su tamo heroji, a u Hrvatskoj napadani. Isto je i obratno, oni koji žestoko kritikuju srpsko društvo, vrlo su popularni u BiH, Hrvatskoj. Nemam ja tu iluzija, niti želim tvrditi da je negde bolje, u Hrvatskoj ili Srbiji. Mislim da su mehanizmi slični i da sve funkcioniše na sličan način.
Trenutno ste na Brionima u vreme kada Titovo ime u Hrvatskoj očito odlazi u zaborav što se u Srbiji već davno dogodilo?
– U Srbiji je tako bilo jer je Tito rođen u Hrvatskoj. Da je Kumrovec u Srbiji, Hrvati bi ga maknuli, ovako smo mi bili prvi. Sada ste došli vi na red da ga umlatite i zatrete svaki trag o prošlosti.
Pišete novi filmski scenario. O čemu je reč?
– Radim film o ženskoj sudbini, a scenario pišem zajedno s Ognjenom Sviličićem. Kada će biti gotovo, teško mi je reći, ali bih volela završiti do kraja godine.
(Izvor: srbijadanas.com / jutarnji.hr)