Mileva i Milan Davidović upoznali su se pre mnogo godina na radu u Frankfurtu, dok su gradili budućnost kao gastarbajteri, u koju ni sami nisu, od početka, baš mnogo verovali. On građevinac, bio je stalno na terenu širom Nemačke, a Mileva, apsolvent ekonomije, predala se kuvarskom pozivu u inostranstvu, gde je jedino bilo važno raditi što više.
Posle nekoliko godina uvideli su da im jurnjava za novcem i platnim nivoima činovničkog napredovanja, ne samo ne odgovara, nego i šteti zdravlju. Odlučili su se na, u zapadnom svetu, „nesuvisli i nepromišljen” potez.
Poveli su svoje četvoro dece u Srbiju, uz malo pokućstva koje su stekli za nekoliko godina pečalbe, i kupili na Sokolinama (vrh Tare) imanje od pet i po hektara šume, livade i kamenjara.
Za ostatak pečalbarskog novca u opštini Bajina Bašta dobili su sve potrebne dozvole i potom nabavili koze od kojih su zamislili da žive u čistoj, nepomućenoj prirodi, na idealnoj visini od 1.000 metara.
Čudili su se meštani što dolaze da žive u divljini, nekoliko kilometara od lokalnog asfaltnog puta. A pogotovu kad su prvo sazidali staju za stado i seno, a zatim kućicu ušuškanu i izolovanu mirisnom borovinom sa Tare.
Kako su oboje iz ovog kraja, a Mileva se odmalena bavila lekovitim biljem (učeći od oca), spravljanjem čajeva, melema i krema, „zatvorili” su celu ekonomsku i životnu konstrukciju – kako i od čega će da žive. Raskrčili su kamenjar, sačuvali svako moguće stablo na Sokolinama i zapatili stado koza.
Počeli su da proizvode sir, mleko uz kozje i jareće meso, slatko i sokove od šumskih jagoda, kupina i borovnica, ali i Milevine sada već poznate čajeve i meleme. Odškolovali su decu koja su sada u Somboru, Beogradu, Užicu. Mir i spokojstvo, u kojem žive, dele povremeno sa turističkim grupama – sve više iz Rusije dolaze na izlete i na predavanja o zdravoj ishrani i lekovitom bilju.
Mileva je objavila knjigu o lekovitim travama i zdravoj ishrani, a u pripremi je i druga. Od kada okopni sneg pa do kasne jeseni, hodajući po planini dok čuva stado koza, ona bere podbel, maslačak, majčinu dušicu, hajdučicu, kantarion, koprivu, virak, zdravac…
– Ovo je rešenje barem za pola nezaposlenih u Srbiji – smatra Milan i dodaje:
– Da se okrenu zapuštenoj dedovini, vrate u prirodu i na imanja, proizvode zdravu, organsku hranu i žive životom o kojem moderan svet može samo da mašta. U hrani nema nijednog pesticida ili hemikalije. Mileva čak i krompirovu zlaticu prska rastvorom koprive, a đubrimo sve stajnjakom od stotinak koza. Ne bih se menjao za život ni sa jednim čovekom na svetu – uveren je Milan Davidović.
Nikada nisu uzeli nijedan kredit jer u banke ne veruju. Sve što planiraju da izgrade – smeštaj za 20–30 gostiju – uradiće svojim rukama, uz prijatelje, decu i rodbinu, ali bez zajmova.
– „Prostiremo” se koliko možemo, i to je jedini recept – kažu uglas Davidovići.
Dodaje da putari vode o njima računa i uvek brzo dođu, zimi da očiste sneg do Sokolina, ali Davidovići, plemeniti kakvi jesu, govore im da idu tamo gde su potrebniji.
– Čistači nam ubiše romantiku planine pod snegom – šale se ovi odlučni i srećni ljudi.
(Izvor: politika.rs / Autor: Ištvan Dekanj)