- Podigao bih toj ženi spomenik - rekao je Marin Rončević.
Dirljivo iskustvo brige i podrške koju celo osoblje ovog odeljenja Dečje Bolnice Kantrida pruža svojim malim pacijentima sa čitaocima portala Novilist.hr je odlučila da podeli Dijana Brnčić, čiji se sin Matija Katalinić lečio na tom odeljenju. Nažalost, on je prošle godine preminuo, a njegova majka je uputila molbu portalu da objavi njenu objavu.
- Želim da podelim sa javnošću da vide kakvi ljudi na tom odeljenju rade - rekla je ona.
Tekst prenosimo u celosti:
Gde je nestao čovek?
U ovom sivilu u kojem živimo, gde smo svi nezadovoljni dugim čekanjima na preglede, liste za magnete i slične strašne pretrage, gde se med. osoblje fizički napada imam silnu potrebu ispričati drugu stranu priče.
Često se pitamo: "Gde je nestao čovek?"
Ja sam ne čoveka već ljude upoznala na mestu koje je svakom roditelju noćna mora.
Na odelenju za onkologiju i hematologiju dečje bolnice Kantrida.
Prvi susret sa dijagnozom mog sina mi je u magli... puno toga se ne sećam.... kad me sestra koja je uzimala porodičnu anamnezu pitala kako se zovem nisam se mogla setiti.
Ali zato se sećam prvog susreta sa pročelnicom tog odeljenja... prof. Jelenom Roganović.
Uvela je mene i supruga u svoju sobu i bez okolišanja nam rekla dijagnozu našeg deteta.
Osteosarkom desnog femura sa metastazama na plućima. Rekla je da statistike nisu na našoj strani ali da naše dete nije statistika.
Na moje pitanje da li će ga jako boleti odgovorila mi je: "Mama, nema tog ministra u ovoj državi koji će voziti auto od 200.000 evra a da će ijedno dete na mom odeljenju trpeti bol."
I tu je ta žena dobila moje poverenje... život mog deteta bez straha stavila sam u njene ruke.
To je žena koja se s mojim detetom smejala... s njim plakala... koja ga je zvala svojim sinom... koja je za vreme svakog našeg boravka u Zg nazvala i raspitivala se kako smo... često van svog radnog vremena. Žena koja je mom sinu pružala sigurnost i u koju je imao ogromno poverenje. Jednom mi je rekao da kad bi dobio na lotu jedino bi Profesorici verovao da je to istina.
Ta žena je sa nama plakala kad je nalaz pokazao da metastaze nisu nestale... veselila se svakom njegovom koraku... ta žena je uvek stajala iza nas. Ta žena je moje dete ljubila.. grlila.
Kad je odlučeno da više ne mogu da ga leče na njenom licu se videla tuga. To se ne može odglumiti.
Za vreme boravka kod kuće svako jutro u 7 i 30 ona bi nazvala da proveri kako je prošla noć i da li nam nešto treba.
I održala je svoju reč. Na njenom odeljenju je uvek bilo leka koji bi mu uklonio bol a ako ga nije bilo ona bi ga nabavila.
Dr Rimac... dr koji je mom sinu rekao da je bolest napredovala i da ga oni više ne mogu lečiti. Možete zamisliti koliko je tom čoveku trebalo hrabrosti da 17-godišnjem dečku pogleda u oči i kaže mu da će umreti.
To je čovek koji je imao strpljenja da odgovara na njegova pitanja... olakšati mu da osvesti spoznaju o svom odlasku.
Dr Šerifi... žena koja je uvek sa osmehom ulazila u sobu... uvek znala da ga uteši i nasmeje ga. Jedne večeri Matija se nije osećao najbolje ona ga je umirila... utešila. A on nakon 15 min kaže: "Ja bih jeo baklave." Gde da nađem baklave u 22 sata. Nakon pola sata u sobu ulazi dr Šerifi sa baklavama i kaže: "Ako Matija želi baklave...on će baklave i dobiti."
Glavna sestra Marina... žena koja je flastere sa lidokainom "koji se teško nabavljaju " nabavila u jednom danu da bi mu olakšala bol... kad mu je nabavila dekubitalni dušek samo ju je zagrlio i rekao da ga je spasila... svako jutro bi ulazila u sobu da vidi da li nam nešto treba i pozdravila nas pre nego bi otišla kući.
Sestra Kristina... nije mogla sakriti suze zbog njegovog stanja... uvek me pitala kako sam ja... da li imam nekoga ko brine za mene.
Anđeli odeljenja:
Sestra Jasenka... od prvog dana ona i Matija su imali poseban odnos. Uvek nasmešena...spremna za šalu...nosila mu domaće baklave...kad je umro poljubila ga u čelo. Da li je to posao sestre?
Sestra Nikolina...njegova prva simpatija na odeljenju. Koliko samo noćnih razgovora...samo njih dvoje znaju o čemu.
Sestra Maja....njegova druga simpatija. Uvek nasmejana i spremna na šalu.
Sestra Dijana....njegova poslednja simpatija....jer sve su one pale u zaborav i postale bivše simpatije kad se zaljubio u svoju Lorenu.
Sestra Branka...ona mu je nosila slatkiše i šunku i francusku salatu za Uskrs. Ona je samnom provela njegove poslednje trenutke..i ona ga je poljubila u čelo.
Sestre Andrea i Elena....najtežu noć su provele s nama...s toliko strpljenja i ljubavi. Hvala Vam.
Sestra Tepša...čim bi je video odmah bi mu se mokrilo jer ga je uvek terala da pije i piški.
Sestre Lana i Suzi...najkraće su ga poznavale ali su mu se uvukle u srce i uvek je bio veseo kad bi bile u smeni.
Sestre Livija i Ana koje su nažalost otišle ali uvek Vas je s veseljem i ljubavlju spominjao..."Majko moja Milena".
Sestra Ana..plava...blaga, nežna Vaš odmeh bi uvek uneo toplinu u sobu.
Sestra Sanja koja mu je na papir pisala PIJ I PIŠAJ i zalepila na krevet.
Sestra Martina...pazite kad hodate po stepenicama u klompama.
Sestra Ljube...hodajuće veselje
Sestra Nikolina J...iako je otišla na drugo odeljenje uvek smo morali da stanemo i pozdravimo je.
Sve te sestre odrade smenu od 12 sati sa osmehom na licu.
One su brinule o meni u najtežem periodu mog života...kuvale su mi kafu..
One i lekari ovog odeljenja meni i mom sinu su skoro 20 meseci bili porodica. Niko me nikad nije grlio koliko oni. Hvala Vam na tome.
Tete čistačice: Dijana, Kristina, Doris Marija.
Hvala na toplini, strpljenju i svemu što radite na ovom odeljenju.
Tamara..hvala na svakom stisku ruke ...razumevanju...što ste znala kada da ostanete a kada nas pustiti same.
I na kraju Slaven. Fizioterapeut.
Čovek koji je Matiju digao psihički i fizički onda kad mu je bilo najteže.
Čovek koji je brisao krv kad je imao rane u ustima...držao ga dok je povraćao...terao ga da vežba jače i jače..koji nije dozvolio reč NE MOGU
Čovek koji ga je masirao..kupao ..menjao pelene .
Čovek koji je uvek imao vremena za njega...njegov prijatelj...čovek koji mu je zamenio oca kad je trebalo...koji je znao sve njegove tajne pre mene. Čovek koji ga je držao za ruku dok mu je dr govorio da smo došli do kraja puta.
Evo na ovom odeljenju rade ljudi. Ne doktori..profesori ...sestre i ne znam koje sve titule imaju.
To su ljudi koji ne skrivaju svoja osećanja.. suze zbog lošeg nalaza... sreću zbog dobrog nalaza.
Oni su uvek tu za svako dete i svakog roditelja na odeljenju.
I zato želim da poručim roditeljima koji su trenutno na odeljenju i onima koji će doći sutra.. za mesec dana.. godinu:
Znam da Vas je strah.. da ste ludi od brige..da Vam se svet srušio ali znajte da ste na najboljem mestu za Vaše dete i Vas. Na ovom odeljenju osim što su vrhunski stručnjaci rade LJUDI kojima je Vaše dete najvažnije.
Moram spomenuti i dr Bukvića... dr Ovluku koji je uvek bio spreman na razgovor o košarci... i dr Balića ...Matija je svima pričao kako ga svaki put poljubite u čelo.
Veliko HVALA svima - napisala je ona u srceparajućoj objavi.
(Izvor: blic.rs)