Dok ležim u bolničkom krevetu i klavirim šta će da mi nađu, opasno se brinem za svoje psihičko zdravlje, jer ove uslove treba preživeti.
U istoj posteljini sam ležala 12 dana, jer novu nemaju da mi daju. Dovijamo se kad luftiramo sobu jer na prozorima nema ručki. U kupatilu, bogu hvala, tuševi rade, o ostalom ne bih, ogadiću vam sve obroke.
Sestre se dovijaju i kad nam mere pritisak, aparati jedva pumpaju. Šta reći, ljudi, osim - opšta katastrofa. O hrani bi trebalo pisati poseban tekst, ali nemamo prava da kukamo, dosad nas nijednom nisu otrovali...
Ipak, ma koliko situacija bila očajna, atmosfera u sobi je super. Crni humor nas održava! Radujemo se večernjim vizitama, kad lekari samo provire u sobu i pobegnu, bitno je da smo živi. Srećom, ujutru nas studiozno posmatraju, pa većaju šta će dalje.
Sestre vade prosek. Jedna radi smenu od 12 sati, sama na 30 pacijenata. Ovaj nepokretan, ovaj neuračunljiv, ovaj nadrketan, a ona se ipak smeši i ima reč utehe za svakog. Izvinjava mi se što mi pucaju vene i što me boli kad mi da injekciju. Brišu mi i suze kad me sve muke stignu. Njima svaka čast. U retkim trenucima odmora gvire u knjižicu „Nemački za početnike“ i maštaju o boljem sutra. Jasno je i njima da ovde ‘leba nema. U bradu psuju ideju da se zida novi KC i gledaju kako se oko nas sve raspada. Sreća je da bar ima igala i zavoja, sa braunilama su u deficitu, javite ministru. Kažite mu i za posteljinu i kupatila stara tri decenije. Pozdravlja ga ekipa iz sobe 207.
(Izvor: Alo.rs/ Autor: Ivana Nikolić)