On kraj Dunava, u selu Velesnica, sa roditeljima uzgaja domaće rase – moravke i mangulice. Njegove svinje dan provode slobodne, na livadi i u šumi, prase se u travi. Uveče na Filipov zvižduk stotinak životinja žurno trči natrag u obore u kojima spava. Tu jedu i tu se maze.
– Ima onih kojima je čudno što sam se vratio, ali za mene to nije bilo samo pitanje želje da živim u Srbiji, nego i pitanje gde će mi biti bolje za život. Ne želim nikome da držim časove, ali meni je uvek bolje da čovek bude svoj gazda, nego da ima gazdu. Zbog toga mi nije jasno što mladi koji imaju imanja na selu beže u grad da bi bili nečiji radnici, kaže Marinković.
On je završio britansku školu u Berlinu i, kako kaže, upisao politiku na “St Andrews” fakultetu, ali nikada nije otišao u Škotsku.
– Lingvista je nešto najbliže zvanju što bih se usudio sebi pripisati. Trenutno radim na tome da vanredno završim u Srbiji fakultet, ali nemam puno vremena za knjige, a i ta diploma mi nije naročito bitna, kaže Filip.
*Foto: Telegraf
On se sa ocem Markom i majkom Anđelom iz Nemačke vratio 2014. godine, sa namerom da zasade plantažu borovnica. Došli su u vreme najvećih poplava, čamcem su obilazili imanje koje su kupili. Šume, livade i žir okolo “ubedili” su ih da je to mesto za farmu svinja. Prve su kupili oktobra 2015. Svinje žive na više od 100 hektara neobrađenih livada i nedirnutih šuma.
- Sada imamo 100 prasića, 80 krmača i dva vepra. Većina svinja su domaće, autohtone vrste, moravke i nešto mangulica. Izbor ove rase je delimično i pitanje patriotizma, da očuvamo naše rase. Moravka je u Srbiji u izumiranju zbog dostupnosti hibridnih vrsta. To su svinje idealne za ekstenzivno stočarstvo, čuvanje na otvorenom, mada imaju smeštaj. Telo im je pokriveno dlakom, dobro podnose zimu, otporne su na bolesti koje bele svinje imaju, objašnjava Filip Marinković, posle samo pola godine staža u stočarstvu.
*Foto: Telegraf
Ove životinje na farmi Marinkovića provode vreme samo noću, danju su po okolini, od jutra do večeri. Ustaju u pet sati ujutru, na farmi doručkuju, pa se kapije otvaraju i svinje odlaze svojim putem, po šumama i livadama. Tokom dana jedu plodove iz šume, drenjine, divlje kupine, pasu lekovito bilje, u jesen jedu žir. Jedina dohrana je sezonsko voće, detelina, kukuruz, ječam i pšenica koju Marinkovići sami gaje.
Ove svinje karakteristične su i po tome što se same prase, a pre nego što na svet donesu mlade sakriju se u šumi, na mestu koje smatraju da je nasigurnije.
*Foto: Telegraf
- To im je u prirodi. One se sklone, ali ih ja pratim. Oprase se same, u samoći neko vreme provedu sa mladima, pa se posle pet ili šest dana pridruže grupi, objašnjava Filip.
Marinkovićima je cilj organska proizvodnja svinja, zbog čega su i kupili zemlju koja 30 godina nije korišćena, nije zatrovana. Sertifikacija je započeta. Marinkovići svoju stoku još ne prodaju, planiraju broj grla da prošire na bar 200. Od narednog proleća će svinje ponuditi i na lizing. Kupci bi mogli da odaberu prase, da plaćaju svakog meseca njegovu ishranu i čuvanje i po njega dođu kad žele. Možda će tek tada saznati da su moravke i mangulice Marinkovića zapravo “dresirane” svinje, koje se na poziv gazde svake večeri vraćaju kući.
*Foto: Telegraf
- Izađem i zviznem ili koristim pištaljku. Tada više od 100 svinja i prasića pojuri sa svih strana ka meni, ka farmi. Obožavam to da gledam. Neke sam mnogo razmazio. Bace se pred mene i moram da ih češam po glavi i leđima. Volim ovaj posao i prija mi, zadovoljan sam svojim izborom, kaže Filip Marinković. Ovako izgleda kada “dresirane” svinje pred veče pođu kući na večeru i malo maženja.
[youtube height="577" width="770" align="left|right|none"]https://www.youtube.com/watch?v=SdTHaJlPgpQ[/youtube]
[youtube height="577" width="770" align="left|right|none"]https://www.youtube.com/watch?v=-78C0kB-Dxk[/youtube]
(Izvor: telegraf.rs / Marija Raca)