Kaskam za trendovima, znam. Dok sam ja tek uronila u čari radnji sa polovnom garderobom (second hand prodavnice), devojke su masovno prešle na buvljake. Dok sam tako očarana nabrajala prijateljici šta sam sve iskopala u jednoj radnji, ona me je obavestila da su se sve devojke sa ozbiljnim namerama u lovu na dobre komade odeće prebacile na zemunski buvljak. Iako sam iz Beograda, do sada je jedini buvljak za koji sam znala bio onaj na Novom Beogradu. Rekla mi je još i da se na zemunski buvljak ide samo nedeljom, i to u cik zore. „Koliko god rano da kreneš, nećeš biti tamo dovoljno rano“, rekla mi je je, i u stilu pravog mahera klikbejt tehnike dodala „Ponela sam samo 2.000 dinara, a vratila sam se kući sa džakom odeće“.
Ne budem lenja, i već te nedelje spakujem se u kola i oko šest sati izjutra krenem put Prvomajske ulice. Tačnu lokaciju nisam znala, ali, kako mi je drugarica objasnila, to nije ni bitno jer će me masa voditi. I zaista, dok sam vozila pustim zemunskim ulicama ubeđena da sam nekako omašila i vreme i mesto, primetila sam jednu grupicu sa cegerima kako korača niz ulicu. Ispred njih je bilo još desetak ljudi. „Ha, stigla sam čak i pre prodavaca“, promrsila sam sebi u bradu i počela da merkam mesto za parking. Obuzeta novim zadatkom, nisam ni primetila kada su ispred mene počeli da izviru prostrti cegeri i njihov sadržaj. Ljudi su već uveliko šetali, cenkali se i merkali lovinu, a ja sam kolima uspela da uđem usred mase ljudi i – ni makac. Izmigoljim se nekako nakon dobrih 20 minuta, pogledam na sat – već je skoro sedam, i dam se u lov.
*Zaista ima odeće sa etiketom, ali one koja se može pronaći i u buticima
Prateći precizna uputstva koja mi je drugarica dala, bacim se prvo u obilazak okolnih ulica, jer se tamo kriju prave stvari. Razgledam oko sebe – stare cipele, stare majice i haljine, stari brojevi novina – sve staro, ali ništa dovoljno staro da bi se nazvalo vintidž, niti dovoljno novo da bi se pazarilo.
„Strpljen – spasen“ motivišem sebe dok zamičem za sledeći ugao tražeći sveti gral odeće – vintidž haljinicu za svega 500 dinara. Pomno gledam baš svaki rasprostrt najlon, teram sebe da kopam po tužnim, bezobličnim hrpicama odeće, pitam prodavce imaju li još nešto u ponudi, ali ničega tu nema za mene. Rešavam da odem u glavni, ograđeni deo buvljaka. Preskačem hrpe pašteta, granula za pse, čokolada, televizora i monitora i nekako se probijam do gomilice koja deluje obećavajuće. Nažalost, samo deluje.
*Cena svakog para je 500 dinara
Još par takvih hrpica, i raspoloženje mi je sasvim splasnulo. Rešavam da obiđem još jedan krug po okolnim uličicama, možda mi je nešto promaklo. Tamo komunalci uveliko ordiniraju iako je tek osam i nešto sitno minuta. Opšta panika i pakovanje. Vratim se u ograđeni deo da zacementiram očajanje, što mi uspeva sa izvanrednom lakoćom. Ništa vredno pomena.
Moj zaključak? Od vintidž stvari izdvojila bih samo jednu – šibicara, vrstu za koju sam mislila da je davno izumrla, a može se pogledati na zemunskom buvljaku gde uspešno odoleva zubu vremena i uzima opasno dobru lovu.
Da ne bi bilo da mi je jutro potpuno propalo, ipak sam našla svoj ulov. Sramota me je i da priznam koliko sam jeftino prošla.
(Izvor: Zena.blic.rs)