To je i jedino što se promenilo u Miroslavljevom životu, jer mu optimizam i vera nikada nisu dozvolili da poklene. On i danas vozi kajak, ide na rafting i radi mnoge druge stvari koje mnogi od nas nisu, a možda i nikada neće probati. Njega ništa ne sprečava da se raduje svakom novom danu i deli tu radost sa svima.
Miro je rođen u Viniću, selu koje se nalazi u blizini manastira Ostrog, ali već četrnaest godina živi i radi u Beogradu. On je motivacija i inspiracija, a ovo je njegova životna priča.
- Rođen sam uz reku. Bio sam vrhunski plivač i skakač, čovek koji je spasio veliki broj utopljenika. Na jednom druženju pred svoju svadbu 27-og avgusta 2000. godine skakao sam, kao i mnogo puta do tada, u reku. Skočio sam dva puta sa velike visine, a nakon toga i sa obale, sa neznatne visine, kada mi se povreda i dogodila. To se desilo u mestu Tunjevu, na reci Zeti odakle sam nebrojeno puta pre toga skočio. Nakon povrede, bio sam par minuta u nesveti. Prijatelji su me izvukli na obalu , a kada sam se osvestio prvo što sam u daljini video bio je manastir Ostrog. Pokušao sam da se prekrstim desnom, a onda i levom rukom, ali nisam mogao. Kao što se uvek molim Gospodu i Svetom Vasilijiu i tada sam, da mi sačuvaju dušu, um i razum - započinje svoju priču Miroslav.
*FOTO: ESPRESO
Miro je imao 27 godina kada mu se dogodila nesreća, koja je u trenutku sve promenila. Međutim, njegova volja i želja za životom razbijaju sve predrasude i prelaze sve prepreke, čak i one naizgled nepremostive. Miroslavljev dan ispunjeniji je nego kod većine ljudi. On ne vidi problem, već šansu i hrabro pozdravlja svako novo jutro.
- Punih šest meseci i dvadeset dva dana bio sam totalno nepokretan. Međutim veru, optimizam i osmeh sa lica nikad nisam skidao. Tada sam shvatio da je vrlo važno doneti pravu odluku u životu. Ja sam odlučio da živim. Ja to hoću, ja to mogu, ja to želim.Pošto sam nekih desetak dana mogao da pričam samo na slogove, počeo sam da pevam. Tražio sam čašu vina jer se u mojoj kući u Crnoj Gori čestitaju rane junačke.Tako je i moja majka, kada je došla u bolnicu u Podgorici, rekla „Srećne ti rane sine“.
Kada su ga transportovali od izletišta na kome se nesreća dogodila, do bolnice u Podgorici, pevao je u automobilu i hrabrio ljude koji su u tom trenutku bili pored.
- Postojan sam, pa tako u mom životu ne postoje prepreke i barijere, već samo moja odluka. Ono što mene gura napred je upravo taj unutrašnji optimizam. Za mene, optimizam je vera u Boga, jer verujem, postojim i pobeđujem. Jedna kineska poslovica kaže: „Volja, vera ili želja je kadra da za jednu noć sagradi ili sruši kineski zid“. Iako znam da postoje usponi, padovi, kao i neuspesi, ne odustajem. A veliki je uspeh, iako to ljudima nekada nije dovoljno, ne odustati i nastaviti dalje."
“Sebi sam zacrtao da ću napraviti kuću, da ću se oženiti i stvoriti porodicu, da ću završiti fakultet i raditi, da ću se baviti sportom… Sve sam to ostvario. Oženio sam se, imam sina od 14 godina, vozim automobil, bavim se sportom, pomažem osobama sa invaliditetom, završio sam Višu mašinsku školu, radim. Nema veru u Boga onaj ko misli da Bog može sve, već onaj ko misli da može sve uz Božiju pomoć."
Nismo mogli da ga ne pitamo da li mu fali nešto iz „prošlog života“.
“Pre nesreće, vodio sam dinamičan život, kao i svaki mlad čovek. Stvarao sam, družio se, putovao… Tog istog trenutka, kada sam shvatio šta mi se dogodilo, odlučio sam da živim i radujem se životu. Tako da ne razmišljam o tome šta mi nedostaje, jer znam da sam veliki broj stepenica, od tog trenutka pre 17 godina, prešao. Vidim sebe u jednom tunelu, na kraju kog se nazire tračak svetlosti, prema kome idem hrabro, muški i snažno.”
A objasnio nam je i odakle mu toliko jak životni optimizam.
- Rođen sam u veri, u selu koje se nalazi ispod manastira Ostrog. Vera me je uvek održavala na mom putu. Moj životni moto je da čovek treba da bude hrabar. Tako sam, dok sam ležao u bolnici tih pola godine imao mnogo vremena i dugih noći da razmišljam o svemu. Nikada se nisam ni za jedan sekund, niti centimetar vratio u nazad sa pitanjima „Zašto baš ja?“ ili „Kako baš meni?“. Sagledao sam svoje mogućnosti, šta mogu i hoću, a šta ne, i krenuo centimetar u napred. To je bitno za svakog čoveka, ne samo za osobe sa invaliditetom, da zna šta je, koje su mu želje i kuda ide. Takođe, imao sam veliku podršku od moje porodice i svih dragih ljudi. Još jedna bitna stvar koja me održava jeste potreba da budem koristan, kako sebi, tako i porodici, ali i društvu u celini. Postoji bezbroj mogućnosti za čoveka koji želi da radi, stvara, da bude ravnopravan učesnik u društvu. Zato se i borim za prava osoba sa invaliditetom, jer ljudi treba da shvate da smo mi relevantni sagovornici, zahvalni poslovni partneri i da možemo pružiti mnogo toga. Čak uvek dajemo više od naših stvarnih mogućnosti, u želji da pokažemo da mi to možemo.
Objasnio nam je i kako sada izgleda jedan njegov obični dan.
- Aktivan sam od 15 do 17 sati dnevno. Ustajem vrlo rano, do 7 sati ujutru najkasnije. Pre svega obavim porodične i kućne obaveze, a zatim odlazim na posao kojim se privatno bavim, a to je trgovina. Tu je takođe i sporstko rekreativno društvo osoba sa invaliditetom „Pobednik“, porodica, prijatelji i mnoge druge stvari kojima se bavim, onako za svoju dušu. Smatram da je dan bez osmeha i dobrog dela, izgubljen dan.“
Od kada je u kolicima, bavio se atletikom (vožnja kolicima na 100 i više metara, zatim kugla, koplje, disk), streljaštvom, košarkom u kolicima, pikadom…
- Skoro sam bio u Malmeu, na takmičenju u boćanju, sa udruženjem „Pobednik“. Imam veliku dozu adrenalina, a i volim taj optimizam koji sport nosi sa sobom.Vozio sam kajak, bio sam na raftingu. Jedina sam osoba sa invaliditetom, koja se za par dana spremila, običnim socijalnim kolicima za beogradski polumaraton.Prošle godine sam se takođe spremao za maraton međutim, nisam imao kolica, tj. organizacija Beogradskog maratona nije imala u toj priči sluha za mene . Nisu mogli da mi obezbede jedina kolica sa kojima je moguće takmičiti se. Ta kolica koštaju od 9 do 20 hiljada evra, a razlika između njih i običnih je, kao kada se trkaju na primer novi Mercedes i Zastava ili Fića."
Već trideset godina, Miro se bavi i humanitarnim radom. Pre nego što mu se dogodila nesreća, shvatio je da uživa kada daje i pomaže drugima, pa ga ni teška povreda nije sprečila u tome.
*FOTO: FILIP PLAVČIĆ
- Najviše bogatstva stekao sam dajući drugima. Kad dajete nešto drugome, vi punite svoje srce i vaša ruka nikada nije prazna, zato što imate puno srce. Već trideset godina bavim se humanitarnim radom, a poslednjih sedamnaest u većini pomažem osobama sa invaliditetom. Takođe pomažem i crkvi, prijateljima, i svim onim ljudima kojima je pomoć potrebna. Kako sam član sportsko rekreativnog društva osoba sa invaliditetom “Pobednik” imao sam priliku da sa predsednikom udruženja Momčilom Savićem organizujem mnoge aktivnosti. Zato pozivam sve ljude da dođu na neko naše druženje gde će videti dečicu koja ne mogu da zagrle, da se pitaju ili reč da izgovore, ali na njihovim liciima vidi se radost života koju nose. Odatle će svako ko dođe izaći bogatiji, jer će se zapitati “Kako ja imam sve, a trošim vreme razmišljajući o nepotrebnim stvarima?” Neka naša radost, a pogotovo radost dečice iz našeg udruženja, motiviše ljude, jer su osmesi na njihovim licima veći od svakog problema.
Poslednje četiri godine aktivan je član udruženja osoba sa invaliditetom“Pobednik”.
- Ja sam u tom udruženju zamenik predsednika Momčila Savića. Imamo oko 75 članova i 300 prijatelja, jer svakog dana ljudi prepoznaju naš iskren i transparentan rad i veliku želju da pomognemo osobama sa invaliditetom.
- Društvo je osnovano 2011., a aktivno radi od 2013. godine. Iako je, kako sam naziv govori, osnovano radi sporta i rekreacije, udruženje se bavi raznim stvarima. Mi nemamo kancelariju, niti bilo kakvu pomoć, ali se svakog dana trudimo da poboljšamo način života osoba sa invaliditetom, kroz razne aktivnosti koje organizujemo. Osmeh na njihovim licima za nas je najbitniji. U prošloj godini imali smo 50 manifestacija, koje smo profesionalno i odgovorno, sami organizovali, sve u cilju podizanja kvaliteta života ovih osoba, ali i zbog druženja. Takođe, jedina smo grupa osoba sa invaliditetom koja je organizovano posetila manastir Hilandar.Ljudi su bili skeptični, jer je sve to naporno i iziskuje mnogo truda, ali mi smo uspeli. Išli smo takođe, povodom 30 godina mog humanitarnog rada, za šta sam dobio blagoslov od mitropolita Amfilohija , po manastirima Srbije do manastira Ostrog. Dakle, krenula je grupa osoba sa invaliditetom od Srbije, preko Republike Srpske do Crne Gore, a putovanje je trajalo 44 dana. Motiv tog putovanja bio je da se pomolimo Gospodu, da nas utvrdi u veri i činjenju dobra.”
Život osoba sa invaliditetom u našoj državu znatno se razlikuje u odnosu na razvijene zemlje. Gde god da krenu, u kojoj god sferi života da pokušaju, nailaze na prepreke i barijere. Mnogo puta, iako veoma sposobni, nezasluženo su diskriminisani. Susreću se sa raznim predrasudama, a jedino što žele je status ravnopravnih građana. Hoće da idu u školu, pozorište, prodavnicu i rade sve stvari koje mogu i drugi. To, i te kako zaslužuju.
- Došao sam do podatka da se u Srbiji samo 6% osoba sa invaliditetom bavi sportom, dok je u zemljama Evropske unije npr. taj broj mnogo veći, čak 80%. Nažalost kod nas postoje razni problemi počevši od arhitektonskih barijera, puteva, trotoara, škola... Drugi problem je okruženje , a četo porodica na prvom mestu, a treći veliki problem je izlazak osobe sa invaliditetom iz svog životnog prostora. Pošto sam veoma aktivan, samo na Novom Beogradu, gde stanujem, napravio sam oko 300 prelaza za osobe sa invaliditetom. Mi ne možemo da idemo u pozorište, biblioteku, višu ili srednju školu, pa čak i u retko koju instituciju od javnog značaja. Zbog toga se često zapitam, da li je pristupačnost privilegija, ili su ta mesta napravljena za sve građane? Za sada, kod nas ne postoje ni tri osnovne stvari za osobe sa invaliditetom u invalidskim kolicima a to su: obezbeđen ulazak u prostor, širina hodnika da se osoba može okrenuti i toalet. To u Beogradu postoji samo u većim centrima. U inostranstvu je sve, čak i kafići i neke stare građevine, prilagođeno osobama sa invaliditetom.Mi se ipak trudimo da svojim primerom i delovanjem stvorimo jednaku šansu za sve.
On nam je objasnio i koliko aktivnosti koje organizuje udruženje “Pobednik” utiču na poboljšanje kvaliteta života njegovih članova:
“Članovi našeg udruženja su, kako osobe sa invaliditetom, tako i njihove porodice. To je jedna mala, ali odabrana četa. Oni se bave sportom, aktivni su u streljaštvu, stonom tenisu, boćanju, maratonu... Član smo sportskog saveza osoba sa invaliditetom grada Beograda, pratimo njihove manifestacije, odazivamo se na pozive koje organizuju druga udruženja, a u 50% slučajeva mi organizujemo razne aktivnosti. Osnovali smo takođe i prvi ekipu osoba sa invaliditetom, koja se takmiči u pružanju prve pomoći. Zamislite, koliko je divan gest kada ste u mogućnosti da pravovremeno odreagujete i pružite pomoć osobi koja se možda bori za život, a kako je tek fascinantno kada to učini osoba sa invaliditetom.
Od države pomoći nema, pa se bore sami.
- Nažalost, mi nemamo kancelariju, pa se tako naši sastanci održavaju u stanu, za kafanskim stolom ili na zelenoj travi. U pregovorima smo, međutim za sada nema naznaka da će se nešto promeniti, niti da će biti bilo kakve pomoći. Nama je cilj da budemo vidljivi i sa odgovornošću mogu da tvrdim da smo najaktivnije društvo osoba sa invaliditetom u Srbiji, koje od ničega pravi nešto. Tako da sve što radimo, radimo sami, uz pomoć naših ličnih prijatelja, a zamislite šta bi sve mogli da osmislimo i realizujemo da imamo kancelariju.
(Izvor: espreso.rs / Bojana Kontić)