Period koji je usledio posle postavljanja dijagnoze doneo je mnogo suza, strahova i neizvesnosti. Došla je u Beograd na Institut za majku i dete gde se i suočila sa dijagnozom.
- Gledam sve oko sebe i nijedan osmeh ne mogu da izmamim.Kao da sam u nekom animiranom filmu. Oko mene kao da su žive lutke, koje nekim čudom govore, neke sede u kolicima, a neke kao da hoće da krenu ka meni. Oni liče na duhove, nemaju kosu, trepavice i jedva se kreću. Šta ću ja ovde? Shvatila sam da sam rođena da budem dio tih “lutki”, bez kose i trepavica. Pomišljala sam da moja rodbina i porodica neće hteti ni da se poigraju sa mnom i da bratu više neću biti zanimljiva jer shvatam da ću da ličim na robota – priseća se Bojana najtežih trenutaka.
Lekarske prognoze nisu bile dobre. Davali su joj jedan odsto nade za život. Hemioterapija i ostali tretmani veoma su teški za podnošenje, a većini, prema Bojaninim rečima i iskustvu, najteže pada gubitak kose.
– Nakon saznanja da se zbog terapije od koje opada kosa moram ošišati, odmah sam pomislila da se više niko neće okrenuti prema meni i da kosa neće porasti do polumature. Sa svakim odsečenim pramenom imala sam osećaj kao da nestaje jedan po jedan deo mene. Uskoro je uslijedio i “hladan tuš” u školi u vidu čudnih komentara i upornih pogleda. Došao je i trenutak koga sam se plašila. Dok sam u holu škole stajala dečak u prolazu mi je skinuo maramu sa glave i tada sam osetila sram i bespomoćnost zajedno – priča Bojana sa osmehom, jer kaže da sada zna koliko su to bile nevažne stvari.
Ona je danas aktivna članica udruženja Feniks koje okuplja roditelje dece obolele od raka i daje doprinos stalnom pričom o značaju pozitivnog stava i razmišljanja o pozitivnom ishodu.
Prema njenim rečima, važno je stalno govoriti o tome da statistika ide u prilog dece koja su obolela. Ona kaže da su deca čudesna i da se mnogo bolje nose sa bolešću nego odrasli.
– Od mog lečenja prošlo je osam godina i dobro se osećam. Vodim se time da u životu treba uživati, a ne strahovati. Sada završavam fakultet, zaposlena sam i uživam u svakom danu kao da je poslednji – ispričala je za MNE magazin ova hrabra devojka.
Posebno naglašava značaj roditeljskog pozitivnog stava ako se nađu u ovakvoj situaciji sa detetom.
- Porodica je najvažnija u procesu lečenja i izlečenja. Pozitivan stav i verovanje su pomogli meni i mojoj porodici da iz te strašne priče izađemo kao pobednici – poručila je na kraju.
(Izvor: telegraf.rs / MNEmagazin)