Staro, zapušteno groblje u Žablju, pretvorio je u park. Smetlište zamenio zelenilom, tujama i cvećem. Izgradio je parkinge, postavio ograde, umio, sredio pod konac groblje, koje je, kaže, njegov život. Bez slobodnog dana i odmora. A sve to ne zbog plate, jer radio bi Rade i za džabe. Samo raku, nijednu, nije iskopao. To, ne može. Ovo groblje jedini je njegov smisao poslednjih 14 godina, od kada je postalo večna kuća njegovoj mlađoj ćerki Dušici.
Njegova mezimica, tada je završavala osnovnu školu, za koju nedelju napunila bi 14 godina. Duća, kako je Rade zove, bila mu je i ćerka i sin. Brza, spretna, vredna, posebnog duha koji je, veli, obožavao.
- Sat pre nego što će poginuti, ona mi kaže: "Tata, hoću da imam plavu dugu haljinu za maturu. Upisaću srednju mašinsku ovde u Žablju. Neću da se trošiš. Znam da se mučiš. Zorica se već školuje u Novom Sadu. Ja ionako hoću da budem milicioner - priseća se Rade. - Sve mi ona tako priča, a ja joj otkrivam da sam joj za kraj osmog razreda spremio iznenađenje - polagaće vozački za motor. Znam koliko ih je volela, vozila ih sa mnom od 12. godine.
A onda je Rade pristao na Dušičine molbe da ode sama po njihov motor sa popravke.
- Nisam smeo da dozvolim da doveze taj motor od majstora... Jedini sam krivac ja. Niko drugi - izbija iz njega bolno kajanje. - Oslobodio sam na suđenju vozača kamiona pod koji je podletela. Odbio sam osiguranje od države.
I od tog 25. septembra 2003. godine, Rade na groblju, gotovo, živi.
- Mogu do Tise na par sati, da sednem, ali ne mogu duže da izdržim bez groblja - govori Rade dok namešta ruže u 14 saksija, za Dušičinih 14 godina.
Spomenik, baš takav, bela knjiga sa belim anđelom i četiri tuje okolo, kaže, sanjao je.
- Kada smo je ovde sahranili, sve je bilo ruina, zatrpano smećem, u jarkovima svuda okolo. Počeo sam da sređujem oko njenog groba, pa dalje. Nedeljama sam čistio i odnosio smeće. Posle šest meseci shvatio sam da ništa drugo, niti želim, niti mogu da radim. Ni da budem nigde više, osim ovde na groblju. U svoju kuću odem samo da prespavam.
U to vreme, Borđa je već godinama bio zaposlen kao metalostrugar u "Prvom oktobru", firmi koja je izrađivala delove za poljoprivredne mašine. Saopštio je gazdi jednog dana da odlazi i zatražio na groblju da ga zaposle. A ko bi takvog radnika odbio.
- Bio sam srećan, jer sam znao da mi bez groblja nema života i da ću ga se domoći, živ ili mrtav - priseća se. - Pričao sam sa starijom ćerkom Zoricom. Tada je bila devojka od 16 godina. Bojao sam se da će se stideti oca grobara. Kazala mi je: "Ako to tebi daje mir, meni ne smeta".
Tada je upoznala i momka, za kog se ubrzo i udala. Supruga Spomenka, postala je hraniteljka dvema devojčicama, a Rade je izabrao groblje. Unuci Katarina, Emilija i Uroš, kao i Marija i Brankica, kojima su hranitelji, kaže, promenili su mu život. Ali, praznina za Dušicom je ostala.
- Svakog jutra, zna se, prvo dođem do njenog spomenika, javim se, poljubim je i počnem da radim. Kada uveče odlazim, opet je pozdravim. Ovo ovde doživljavam kao njeno dvorište. Nikako drugačije.
Dok prolazi alejama, blistavo čistim, Rade nam govori kako se nekad spomenici nisu videli od trave.
- Najviše sam uradio za poslednje četiri godine, od kada mi je upravnica Milica Milićević.
Mlada direktorka JKP "Usluge i održavanje", očigledno puna entuzijazma, podržala je Radetov trud.
- Znala sam priču o njemu, čoveku nesvakidašnjem - kaže nam Milica. - Pričalo se kakav je haos sredio, da je radio danonoćno. Ni sada ne uzima godišnji. Neće ni slobodne dane. Ne bi ni u penziju. Nedavno je uradio parking od 500 kvadrata sam bez ijednog pomoćnika. Rekao mi je da mu samo nabavim materijal. Uštedeo je firmi silan novac za tendere i radnike. Pored posla koji svakodnevno radi, stalno smišlja nove. Prepravlja, doziđuje, farba, kreči... Sve je uvek pod konac.
"Naterao" je Rade Milicu da dovuku kamenje za ukras, da posade živu ogradu, stabla i cveće svuda okolo. Neprestano ulepšava večnu kuću počivšima, ali i svoju, na koju je sam sebe zauvek osudio.
VELIKI RADNIK RADE
Sve što je radio, Rade je radio svojski. Bio je višestruki udarnik na radnim akcijama, 1991. godine, prvi put proglašen za najboljeg radnika u svojoj fabrici. I danas se prepričava po Žablju da su krave u njegovoj štali uvek okupane i očešljane, slušale muziku.
- U vreme inflacije, zarađivao sam prodajući goblene koje sam za prethodne dve decenije sam izvezao - priča Rade. - Dok mi je plata bila pet maraka, za jedan goblen uzimao sam stotine. Mnogi su mi se podsmevali, ali nisam mario. Sada, oni krase domove u Portugaliji, Nemačkoj, Austriji... Žao mi je jedino što nisam ispunio obećano, da ću svakoj ćerki izvesti "Kosovsku devojku".
RAZVOD
Godinu dana posle Dušičinog odlaska, Borđe, su prvi put ponovo zajedno seli za porodični ručak.
- Negde tih dana, odlučili smo da postanemo hranitelji. U naš dom je došla Brankica, a ubrzo za njom i njena rođena sestra Marija, jer je za njom strašno patila. Obe su devojčice sa posebim potrebama. Volim ih kao svoje. Možda baš zato što sam i uprkos tome bio stalno na groblju, ne znam šta je presudilo, ali supruga me je sa njima prošle godine napustila. Bio je to za mene novi, veliki udarac.
(Izvor: novosti.rs / Bojana Caranović)