Selo u koje je stigao NATO voz zove se Pijelešti, a upravnik železničke stanice – Florin Patračoju. Zidojče cajtung piše kako je on, samo poštujući propise, zaustavio tok istorije...
„NATO je tada bombardovao Srbiju. Rumunija je bila umešana utoliko što je njena vlada u nastojanju da se što pre učlani u NATO, otvorila za tu Alijansu svoje kopnene puteve i vazdušni prostor. Sada je došlo vreme za prvo korišćenje takvog puta – bila je to jedna železnička pruga […] Zadatak: NATO je hteo da prebaci jednu radarsku stanicu na granicu sa Srbijom, kako bi nadzirao vazdušni prostor i alarmirao štab u slučaju da Srbija u poslednjoj fazi rata bude pokušala da proširi borbe na rumunsku teritoriju. Zbog toga je trebalo da se velike i teške sprave najpre sa tri aviona prebace iz Ajdahoa u američku vojnu bazu u Ramštajnu. Tamo je sve prebačeno na voz koji je – pun američkih vojnika - krenuo ka jednoj vazduhoplovnoj bazi u rumunskoj Krajovi. Nije se baš sve odvijalo po planu, nakupila se se već tri dana zakašnjenja, i kada je voz 3. juna stigao u Pilešti, svima se žurilo.“
„Niko nije očekivao dalje prepreke. Trebalo je samo prebaciti lokomotivu na drugi kraj kompozicije, nikakav problem, to je bio posao od nekoliko minuta. Od Pijeleštija do cilja je bilo samo još pet kilometara, tako da se očekivalo da radarska stanica počne da radi još istog dana.“
„No, železnička stanica u Pijeleštiju je bila carstvo čoveka za koga su propisi bili svetinja. Pripremni kurs za upravnika stanice Patračoju je završio dve godine ranije, u Bukureštu, kao najbolji u klasi. Njegov instruktor, Viktor Nikolesku, imao je običaj da kaže da na železnici važi princip da se propisa treba pridržavati i to ne 80 odsto, ne 90 odsto već... stopostotno! Patračoju je to usvojio, i zato je (kada je stigao voz NATO), po običajima svakog dobrog upravnika železničke stanice da se najpre provere papiri, poslao upravnicu skladišta Ekaterinu Parvu, da to i učini.“
„Kada je pogledala dokument od pet strana, ustanovila je da na njemu nema carinskog pečata. Voz, na prelasku iz Mađarske u Rumuniju, nije kontrolisan. Nije teško zamisliti da su se na toj granici službenici, pri pogledu na voz koji je izgledao kao demonstracija sile na točkovima, potpuno ukočili, ne želeći da gnjave putnike kontrolama. Ali, u Pijeleštiju se sve radilo po propisima. Gospođa Parvu je informisala svog šefa; on je pogledao u dokumentaciju, video i sam da nema carinskog pečata i rekao da će voz morati da ostane u stanici dok ga carina ne prokontroliše.“
Oficiri i vojnici NATO nisu mogli da veruju šta se dešava. Zapovednik voza, komandant Hesus Flores, ozbiljno se unervozio. Srećom, Patračoju nije poslao voz natrag na granicu, već je pozvao carinike iz Krajove da dođu u Pilešti i izvrše kontrolu. I zaista, došla su tri carinika, koja su, shvativši šta se dešava, brzo prošli duž voza sa ozbiljnim izrazima lica i potom saopštili Patračoju da je „sve u redu“ i da „voz može dalje“. Ali, kada je Patračoju zatražio od njih da konačno udare pečat koji je nedostajao, oni to nisu hteli – jer je to za njih značilo da preuzimaju odgovornost za „uvezenu“ opremu. Carinici su se pozvali na važnost čitave misije i na „viša mesta“ koja su već odobrila prelazak voza preko granice. Ali, upravnik nije bio neko koga je lako zastrašiti. Bio je poznat po tome da misli ono što kaže, i ije prezao da to mišljenje izgovori u lice i svojim pretpostavljenim. „Bez carinskog pečata“, rekao je, „ovaj voz neće moći dalje“.
Alarmiran državni vrh
Autor teksta dalje opisuje kako je ubrzo o svemu obavešten i rumunski državni vrh. Svi su se uznemirili i počeli su nervozni telefonski razgovori između predsednika Emila Konstantineskua, ministra odbrane, ministra saobraćaja, i drugih funkcionera. Održano je nekoliko hitnih sastanaka. Rukovodstvo se bojalo ljutnje Vašingtona; neko je predložio i da se upravnik stanice u Pijeleštiju momentalno smeni.
"Dan se polako ali sigurno bližio kraju. Patračojuovi službenici na železničkoj stanici su složno podržavali svog šefa, diveći se miru sa kojim je radio svoj posao. Američki vojnici su već odavno bili izašli iz voza da bi se rashladili, zapalili cigaretu, malo prošetali. I onda su se na stanici pojavila dva visoka službenika rumunske železnice i neuvijeno saopštila upravniku da će biti otpušten ako odmah ne dozvoli da voz nastavi putovanje. Odgovor je mogao i da se očekuje: 'Neka vaš direktor dođe i preuzme stanicu, pa će moći da radi sa vozom šta hoće.'"
Pečat nije bio jedini problem...
Oko 17 sati, Patračoju je dobio svoj pečat. Protivnici su bili iznureni i pristali su na sve. Lokomotiva je zakačena na drugu stranu voza, povukla ga par metara i – ispustila dušu. Popravka je trajala daljih sat vremena.
Rat se ubrzo posle toga završio i voz na koji je radarska oprema ponovo natovarena, trebalo je vratiti u Mađarsku – ponovo kroz Pijelešti. Ali, u međuvremenu je Florin Patračoju izračunao da NATO za korišćenje rumunske železnice na tom potezu mora da plati taksu od 45.000 dolara (u gotovini ili čekom) – inače nema daljeg putovanja. Komandant Flores, iako je već upoznao upravnika iz Pijeleštija, bio je van sebe. Sada je kod Patračojua ponovo počeo da zvoni telefon, zvali su ga sa viših mesta; počele su da padaju i uvrede, nazvan je kretenom, idiotom, rečeno mu je da Amerikanci mogu da plate taksu i kada stignu u Mađarsku. No, Patračoju je odgovorio da je sve to lepo, ali da želi da to dobije i napismeno.
„Iz Bukurešta je zatim stigao telegram u kome je pisalo da je postignut dogovor, da će taksa biti plaćena u Mađarskoj i prosleđena u Pijelešti. Ali, Patračoju je primetio da je telegram potpisao neko ko je u železnici bio nadležan za teretni transport. A šta je sa putnicima – voz je prevozio i vojnike! Tako je Patračoju obavestio Bukurešt da čeka još jedan potpis.“
„Treba li naglasiti ko je izašao kao pobednik iz ovog rata nerava? – Upravniku niko nije mogao da nađe ni grešku u računici. Železnica je u Pijelešti poslala ljude koji su računali i računali... i na kraju došli do iznosa od tačno 45.000 dolara. I naravno da je poslat i drugi telegram, formulisan onako kako je to Patračoju tražio – i kako su su to tražili pravo i propisi.“
Voz je mogao dalje. Ovaj put – posle dve nedelje.
(Izvor: blic)