Povorku od više stotina rođaka, prijatelja i školskih drugara od kuće su pratili i trubači koji su svirali posmrtni marš.
Dan tmuran, kišan, kao da drugačije i ne može kada se na večni počinak ispraća dete.
Jauci Aleksinih roditelja parali su srca okupljenih ljudi. Njegova majka Zlatiborka naricala je nad kovčegom svog deteta:
– Aleksa zlato moje! Ne idi srećo majkina, zlato majkino!
Njegov otac Ljubiša jaukao je:
– Sine moj, gde ideš dušo moja!? Tatino srce zlatno!
Aleksa je sahranjen u Novom Selu, Foto: Telegraf
Na tu preveliku tugu niko nije mogao da ostane suvog oka, pa je i sveštenik koji je držao opelo bio toliko potrešen, da je poslednje reči “očenaša” izgovorio drhtavim glasom nakon čega su i njemu zasuzile oči.
Ljubiša Dimitrijević, Aleksin otac uzaludno je pokušavao da uteši svoju suprugu koja je, kada je saznala šta se desilo, vrištala od tuge.
Drugari su doneli crvene balone u obliku srca, Foto: Telegraf
– Mogao je sve da ih pobije, ceo autobus. Kako nije video voz, levo i desno 300 metara, jasno se sve vidi. Da pobije toliki narod, decu, to je zločin, to je za smrt, nema oproštaja. To je isto kao da je uzeo pušku i ubio 20 ljudi.
Ljubiša Dimitrijević: Ostao sam bez mog anđela, tek je pošao u srednju školu, dobar đak, sportista, Foto: Telegraf
– Ostao sam bez mog anđela, tek je pošao u srednju školu, dobar đak, sportista i to tuđom greškom, nepažnjom. Razumeo bih da je on izleteo, da je bio na biciklu, pa da se tamo našao, ali u autobusu na ovaj način, to ne mogu da oprostim – jadao se očajni čovek.
*Foto: Telegraf
*Foto: Telegraf
– Evo, vidite i sami šta da vam kažem – rekao je Ljubiša pokazujući na ženu koja je naricala: “Nek me stave pored njega, hoću pored mog sina”.
(Izvor: telegraf.rs)