Roberto, jedan od njih, preživeo je i u svojoj potresnoj ispovesti priča kako je jeo svoje mrtve prijatelje da bi preživeo.
Doktor Roberto Kanesa, pedijatar i kardiolog, jedan je od putnika koji je preživeo dramu kada se srušio urugvajski vojni avion u udaljenim Andima, između Čilea i Argentine, 13. oktobra 1972. godine. On je, da bi preživeo, jeo komade mesa preminulih putnika, a svoju ispovest odlučio je da podeli sa celim svetom čak 40 godina nakon nesreće.
Od ukupno 45 putnika, koliko ih je bilo u avionu, 12 je poginulo pri samom udaru u tlo, petoro ih je umrlo sledećeg jutra. Roberto je imao samo 19 godina i putovao je sa svojim timom na ragbi utakmicu.
Gledajući kroz prozor aviona Roberto je osetio da nešto nije u redu. Turbulencija je bila sve prisutnija i avion je propadao, nije mogao da dostigne odgovarajuću visinu. Motori nisu bili dovoljno snažni. U sledećm trenutku došlo je do snažne eksplozije, i čuo se zvuk gužvanja metala.
– Putnici su bacani okolo kao da se nalaze u centru uragana – ispričao je on.
On se čvrsto držao za sedište i molio da se spasu. Na sreću, ali možda i nesreću zbog pakla koji ga je očekivao uspeo je da preživi fatalan pad aviona. Oko njega su se čuli krici povređenih i bilo je puno dima i vatre. U gomili metala i sedišta ugledao je svog prijatelja Gustava Zerbina.
I ti si živ, uzvikivali smo zajedno. Zatim smo pokušali da proinađemo još nekoga. bilo je dosta mrtvih. Postajalo je sve hladnije i otvorili smo kofere u potrazi za toplijom odećom – priča Roberto.
– U to vreme sam studirao medicinu u Urugvaju, bio sam druga godina. Bio sam ragbi fanatik i krenuo sam sa svojim timom na utakmicu. Bili smo mladi, srećni i zfdravi i u sekundi se sve promenilo – priča Kanesa.
Lavina, koja se obrušila na njih 17. dana nakon nesreće, usmrtila je još ljudi.
U narednim nedeljama jedan po jedan mladić je umirao, a izgledi za 16 preživelih bili su prilčno loši. Bili su zaglavljeni na 3.600 metara nadmorske visine u surovom planinskom terenu, gubili su svaku nadu za spas, a i spasilačke ekipe nisu verovale da neko može da preživi.
Ogromna glad i stravični dani učinili su svoje i očajni Roberto, koji je tada imaa samo 19 godina, odlučio je da uradi ono što je mislio da nikad neće, da jede ljudsko meso.
– To je je jedini izvor proteina i masti koji smo imali. Bilo je odvratno. Kroz oči našeg civilizovanog društva, to je bila jeziva i odvratna odluka. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na podu. Morao sam da zgrabim komad mesa mog prijatelja i da ga pojedem da bih preživeo – objašnjava Roberto.
Preostali putnici su bili spaseni tek nakon 72 dana i to posle desetodnevnog mučnog Robertovog pešačenja sa nekolicinom preživelih. Oni su tek posle deset dana hoda uspeli da pronađu pomoć.
Ipak, u međuvremenu su se suočili sa gladovanjem u strašnim uslovima. Temperatura je nekada iznosila i 40 stepeni ispod nule. Smrzavali su se. Kako kaže, nije mu bilo lako da donese odluku da jede ljudsko meso, ali u tim trenucima on nije mogao drugačije. Bio je na ivici egzistencije.
– Lomio sam se. U tom trenutku sam se pitao da li je bolje da umrem. Setio sam se majke i poželeo da se što pre vratim kući, da je vidim. Tada sam bio student medicine i imao sam devojku Lauru, s kojom sada imam troje dece. Progutao sam komad i to je bio ogroman korak posle kog se ništa nije dogodilo – kaže Roberto i dodaje da mu je najveću snagu ulila želja da njegova majka ne prolazi kroz bol zbog gubitka sina, bol kakav je on osetio dok je gubio prijatelje.
(Izvor: blic.rs)