Mlada pesnikinja iz Niša, Jovana B. oprostila se od majke koja je skoro preminula u vidu statusa na Fejsbuku.
Naime, u emotivnoj ispovesti, ona je navela da će joj najviše faliti neke sitnice, kao što su poruke koje joj je majka ostavljala na ogledalu, ali tom prilikom se osvrnula i na lakoću sa kojom pristupamo životu, tačnije, koliko malo pažnje ponekada poklanjamo stvarima koje samo na prvi pogled deluju beznačajno, a koje su možda i najvažnija stvar koju imamo.
Status vam prenosimo u celosti.
"Iz ovog mog, nekako proslog života, nađenog rano jutros, ostala je samo Joca. I ogroman, nezadrživ talas snage koji se retko oseti nedeljom. Ponovo u svom krevetu. Pored svog stočića. Sa tatom u dvojcu bez naseg kormilara. Drago mi je što ne obmanjujem svoje tekstove, niti sam vas kada sam vam davno, pre 4 godine, pisala kako ...
Čuvam uglavnom ceduljice sa porukama mojih roditelja koje mi ostavljaju na ogledalu, radnom stolu, klaviru ili nekad kraj kreveta, kada im je žao da me bude. Čak, od onih
“Joco, prospi đubre i kupi hleb, voli te majka``,
“ Mogla bi da obrišeš prašinu”,
“Prostri veš, ljubimo te”,
“ Zaključaj “
preko
“ Joko, javi se drugarici ( nikada ne napišu kojoj),
“ Jovano, popravio sam bojler, ali nemoj da ga uključuješ dok se ne vratim. Voli te tata “
“ Obuci se dobro, hladno je” ( kada ima oko 25 stepeni )
do onih, nekako najtoplijih
“ Nismo hteli špagete bez tebe, ali imaš kuvani kupus, volimo te”
“ Samo polako sutra, verujemo u tebe“
“ Srećan put, čuvaj se i javi kad stigneš”
Njih gledam i čitam ponekad kada pomislim da me i dalje smatraju malom koja ne ume da zaključa vrata, da previše brinu, da previše zvocaju ili da su previše starog kova.
Pa me bude sramota što sam od skoro počela da im tražim novac, u vreme kada moji vršnjaci traže posao ( sreća često se snađem ), pa mi bude krivo kada pomislim da im pravim račun u vreme kada moji vršnjaci prave porodice.
Budem I ljuta na njih što su me čuvali tako da se sada ne mogu pokupiti neki parčići mog srca, rasuti po tuđim rukama i nikada cenjeni.
*FOTO: PROFIMEDIA
Besnim, pa slavim očevo “ Najvažnije je leći čiste savesti, probuditi se čistog obraza i živeti čistog srca” koje me košta Boga oca ili majčino iznova “ Fleka od zejtina se pere hladnom, a od masti toplom vodom, to je razum, a ti razmišljaj samo srcem i fleke nikada nećeš skinuti. Ne filozofiraj. ”
Potom bi bude glupo što sam i pomislila da nisu ponosni na mene, iako to ne govore.
Bude mi smešno što misle da ne znam koliko ih bole sve moje tuge. Bude mi zastrašujuće to koliko im se život uz mene izmenio i bio težak, a da to niko ne zna.
I budem zahvalna kada vidim da imam bistro ogledalo, veliki radni sto i udoban krevet (Da sebe bolje vidim, da uvek stičem znanje, ma kakvo bilo i da dobro sanjam).
Pa mi bude milo kada maštam da ću, možda iste ceduljice ostavljati svojoj deci, ako ih budem nekada imala.
Pa mi bude teško. Onda kada pomislim da moram otići, možda na drugi kraj planete.
Onda mi bude teže. Kada pomislim da noću neće biti koga da im donese čašu vode.
*FOTO: PROFIMEDIA / RAS SRBIJA
I tada mi bude najteže. Kada shvatim da jednog dana neće biti matoraca. Ni njihovih dosadnih, nekad nečitko lekarskim rukopisom naškrabanih ceduljica. Ni njihove brige, straha, podrške, prekora, ruke i reči.
Mi smo pra-mi u svojim roditeljima. Postojanje pre postojanja. I sa njima, umire u nama i deo nestašnog deteta, deo nadobudnog tinejdžera, ambicioznog studenta, uplakane devojke ili mamurnog momka. Zamre malo krvi, ona strepnja, šta će ćale reći zbog keca iz matematike ili zbog kašnjenja kući ( iako nemaš određeno do kada da se vratiš, nekako uvek zakasniš ) Razredi se boja oka, utihne krivi nos, klempavost u ušima i mrva duše. Ali, kao zapisano, na parčetu papira ostaje neki savet, ono čuveno “čuvaj se”, ostaju budući oni u nama. I gomila nenapisanih ceduljica o svemu onome što nisu i jesu rekli. Zato im se treba poveravati. Zato ih treba slušati, ipak. I kada ponavljaju jedno te isto ( kao što smo mi kada smo bili mali ). I kada ništa ne kažu. Dati im i kada ne uzimaju. Reći im i kada ne pitaju. Pomoći im i kada ne traže. Pozajmiti im i kada ne mogu da vrate. Biti i njihov vetar u leđa, izvor vode, čvrsto tlo i svež vazduh. Usisati, kupiti mleko, baciti djubre i onda kada ne ostave cedulju. I onda kada više nismo pod njihovim krovom.
Zato što oni zauvek jesu naš krov.
A mi njihovo ognjište. I vatra.
Mi smo to kako oni vide ljubav.
A oni su to kako ljubav vidimo mi.
I to kako volimo.
Jovana Bajagić
Jovanin status je dirnuo mnoge koji su ostali bez jednog ili oba roditelja, ali i one koji imaju tu sreću da i dalje uživaju u razgovorima i sitnicama koje porodica može da pruži. Njene reči su tu da nas opomenu koliko je važno da popijemo tu kafu i da saslušamo roditelje kad imaju potrebu da pričaju sa nama. Jer, ako bolje razmislimo, ovaj život je stvarno prekratak i vrlo je važno da ga ispunimo lepim trenucima.
(Izvor: blic.rs)