U njegov Gornji Dubac došli smo uzdajući se u noge lagane, gore-dole pa brvnom preko Belice, koja izvire tri kilometra južnije. A domaćin, samujući u ovoj nigdini, svakodnevno sa stadom prevali 15 kilometara. Dok ne stignu snegovi, kad svi moraju pod krov, u bivak.
Spremio je seno za zimu („Neke livade sam platio, na drugima su mi blagorodni ljudi poklonili travu”), pa hvata za ispašu poslednje lepe dane ove miroljubive jeseni.
– Juče sam vodio stado tamo na Propljenicu, u kraljevačkom ataru. Najčešće odemo do Boračkog brda, ja napred, one za mnom, takav je običaj – kaže Ljubivoje Milinković za „Politiku”.
Kako je podigao toliku vunenu družinu, sam u gorskoj tišini bez ikog svoga, na zaboravljenoj prljuši gde je lakše sresti zverku no iksana?
Neobična, poučna priča veterinarskog tehničara, koji je nekad radio u ZZ „Voćar Dragačevo” u Kotraži, u gučkom ataru.
– Počeo sam ovde, na očevini, 2000. godine, kad je mi je brat Predrag iz Zavišlja kod Bajine Bašte poklonio tri, a majka je imala još četiri ovce. Volim ove životinje, srodio sam se s njima, i stado se, iz godine u godinu, evo Bogu hvala, uvećava.
U međuvremenu, razvilo se međusobno poštovanje jednog čoveka i 200 privrženih životinja, upućenih jedni na druge u divljoj planini.
Kad im Ljubivoje poruči „Loke, pokret”, svih 200 su na nogama. I besedi da svaku zna u glavu.
– Ovo jagnjence koje trči za nama zove se Tarlić. Kaća ima 12 godina, donela je 41 jagnje. Od pretprošlog aprila čak petoro. Najstarija je Gara, ima 16 leta. Ovnić Piki broji tek godinu i po, moj je ljubimac. Majka ga odbacila, ali ga ja primim i stavim u kutiju, kartonsku. Naučio sam ga da gledamo televiziji, da mi donosi stabilni telefon sa stalka i posle četiri meseca dao ga Kaći. On danas ume sam da otvori vrata magacina i jede kukuruz iz džaka, ima to pravo – opisuje Ljubivoje.
U sve smo se odmah uverili: Piki bez oklevanja stupa u dnevnu sobu svog pastira, dodaje mu telefon, prostirku nije uprljao, i odmah nas napušta, odlazeći ka magacinu gde je njegova poslastica.
– Priroda sama razvija neke sporazume među suđenim saveznicima. Piki odmah bleji kad se pojavi neki problem među ovcama, a celo stado se oglašava ako me u pozno doba nema kod kuće, vide da ne gori svetlo.
Čobanin ne ubija svoje životinje, prodaje ih:
– Moj kupac je Samir Tutić iz jednog sela kod Tutina, i to godinama ide bez ikakvih problema. Odrasle ovce sad su 120 do 130 dinara, jagnjad plaća 270. Hranu nabavljam iz Arilja, pomaže mi veterinar Ivan Mijatović iz Kotraže i, da ne čuje zlo, nisu nas napadali vuci ni medvedi. Samo je jedared Belica odnela troje jagnjadi, a tri ovce poklonio sam kao pomoć poplavljenima u Obrenovcu, ali mi nije bilo pravo kad sam čuo da su prodate, mogao sam i ja to da uradim. Nisam bogat, ali hoću da pomognem čoveku u muci.
Milinković reče da nikad nije zaklao ovcu iz svog stada („Ja te životinje volim”) i ovih dana nema vremena za počinak jer se stado jagnji („Ma gde da sam u planini, ako da četvoro, u rancu najpre odnesem dvoje kući, pa se vratim za drugo dvoje”).
– Moje stado ne bih dao za stan u gradu, ni za najbolji „mercedes”, nema sile da ga se odreknem, iako je ova godina bila teška za čobaniju. A ko zna šta nas čeka u zimi koja dolazi? Recimo, u aprilu 2015, oko Blagovesti, ovde je sneg bio 51 centimetar.
Ovčar nam dočarava skorašnju zgodu iz stada, onako puna srca, s poštovanjem prema svojim bravima:
– Ovca se obliznila u planini, prihvatila jedno mladunče, a drugo ostavila. Ali, to odbačeno je ovnić Piki njuškom i nogama dogurao do kuće, izborilo se za život i sad se ne razdvaja od spasioca.
(Izvor: politika.rs)