Mada je sa svojim poslovnim partnerom Srđanom Stuparom (36) uspeo da oformi tim i zaposli još devetoro mladih ljudi u kompaniji, da privuče čak devet investitora iz celog sveta da ulože novac u njihove ideje, da dobije poverenje poljoprivrednika iz srpskih sela i proširi biznis i van granica naše zemlje, Miloš kao osnivač i direktor smatra da je rano da kaže da je uspešan.
Zadovoljan je onim što je do sada uradio, ali ispred sebe vidi još mnogo izazova i učenja. Priznaje da je neverovatno uporan, kao i da ne prođe dan a da ne napravi grešku, da nema strah od neuspeha i da su rizik i nepredvidivost normalna stvar u svakom poslu.
– Mi spajamo farmere i kupce, odnosno pomažemo poljoprivrednicima da plasiraju svoje životinje širem krugu potencijalnih kupaca, a kupcima da na lakši i brži način pronađu odgovarajuće životinje. Tržište stokom u Srbiji veoma je netransparentno jer ljudi trguju u zatvorenim krugovima, pa ostaje mnogo prostora za nakupce. Poljoprivrednici dobijaju daleko manje para za životinje, a postoji i veliki nedostatak informacija kada je o cenama, rasi i kvalitetu stoke reč. Naša ideja je da krajnji kupci i krajnji prodavci trguju po stvarnim tržišnim cenama, a radimo i na njihovoj edukaciji. Cilj je da kompletno digitalizujemo proces kupoprodaje, ali smo svesni da se u Srbiji to neće desiti u bliskoj budućnosti – kaže Miloš.
– U kompaniji u kojoj sam radio upoznao sam se sa Srđanom, prvim zaposlenim u toj američkoj firmi. Kao predstavnici kancelarije u Beogradu radili smo zajedno oko godinu dana, a mene je u međuvremenu ponovo počela da kopka misao kao i na prethodna četiri radna mesta: da želim više i da hoću da pokrenem svoj biznis – priča Miloš, objašnjavajući kako je nastala Farmia.
Putovali su poslovno u Majami i Meksiko, proširili poslovne vidike, mesecima razmišljali o novim projektima, da bi Milošu posle posete prijateljima koji su gajili jagode u Kruševcu, dok je razmišljao kako da im pomogne u prodaji mimo lokalnih hladnjača kompanija koje diktiraju cene, palo na pamet da pokuša prodaju stoke na internetu, poput automobila.
– Imao sam iskustva jer smo u porodici prodavali na pijaci našu jagnjad, bikove i svinje – seća se Miloš koji je znao da je velika mogućnost pred njim, kao i da je stočarstvo bitna grana u poljoprivredi Srbije i da u njoj ima kako novca, tako i problema.
Septembra 2013. iznajmili su kancelariju, doterali je i posle redovnog posla tamo se sastajali da razrađuju svoju misiju. Imali su ideje i volju, ali ne i novac, zbog čega su napravili projekat i prijavili se za akceleratorski program u jednom od bugarskih investicionih fondova.
Našli su savetnike, veterinara koji je Miloša proveo kroz klanice i farme u Makedoniji i profesora stočarstva sa Poljoprivrednog fakulteta. Zakupili su internet domen, odredili ime Farmia (Milošu je to bila asocijacija na dečji film Narnia) i 9. januara 2014. dali otkaze, a dva dana kasnije preselili se u Sofiju. Njihov prvi finansijer, internacionalni fond, do sada je investirao 140.000 evra, a ukupna investicija iz više rundi je 225.000 evra.
Pre pokretanja Farmije, Miloš je radio u više kompanija različitih profila: u oblasti medicine, mlekarstva, trgovine, izdavaštva, organizovanja događaja, hotelijerstva. Sve to mu je dalo širok spektar znanja, ali ipak, početak njegove karijere nije bio jednostavan i lak.
– U četvrtom razredu osnovne škole moj brat blizanac Nenad i ja preselili smo se u Vidrovac kod Negotina. Roditelji su se ranije razveli, a kada se mama udala, prešli smo sa njima na selo. Iako sam gradsko dete, radio sam u štali, čuvao ovce, vozio traktor, orao njivu. Ništa mi nije bilo teško – seća se Miloš, koji je koristio svaki trenutak da nauči nešto novo, što mu danas u Farmiji dosta znači.
– Završio sam srednju školu smera mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje i od trenutka kada smo dobili prvi računar, počinje moje interesovanje za tu oblast. Osnovao sam studio za igrice sa drugarom Dejanom, a priča o nama kao autorima prve 3D igrice bila je čak i u Play magazinu.
Zahvaljujući profesoru informatike koji mu je držao dodatnu nastavu, počeo je sam da programira učeći preko interneta. Stipendiju Fakulteta informacionih tehnologija morao je da odbije jer roditelji nisu imali novca da ga finansiraju.
– Baka mi je 2008. godine dala 3.000 dinara i ja sam se sa dve crne torbe iz Negotina preselio u Beograd. Učlanio sam se u studentsku zadrugu, prvo farbao čelične konstrukcije, a onda u Herceg Novom montirao binu za festival Sunčane skale. Radio sam po 12 sati, a novac sam jedino trošio uveče na jednu koka – kolu dnevno od 1.10 evra. Preko interneta sam upisao prvu IT akademiju, iako nisam imao novac za nju – priseća se tinejdžerskih dana.
Sa 600 evra u džepu vratio se kod tetke u prestonicu, slao biografiju brojnim firmama, ali se na kraju ipak zaposlio kao magacioner. Sreća mu se osmehnula, pa je dobio posao u firmi za razvoj digitalnih rendgena, nakon čega se ređaju novi poslovi, sve do osnivanja Farmije.
– Uvek sam bio okružen vrlo pametnim ljudima od kojih nisam učio samo o tehnologiji, već i o pristupu poslu i životu. Tako je danas i sa mojim timom. Cilj mi je oni mogu da rade bez mene i da budu potpuno nezavisni. Ulažem mnogo u ljude i svakog dana dosta komuniciramo kako bi svako bolje shvatio svoje zadatke. Smatram da čovek sam po sebi nema vrednost kao kad je deo tima. Moji zaposleni moraju stalno da napreduju i da uče nove stvari – ispričao je Miloš Milić za sajt PRIČE SA DUŠOM. Neuspeh je normalna stvar i ja ih čak guram da ga naprave, dodaje on, kako bi shvatili da to nije ništa strašno.
(Izvor: pricesadusom.com / Autor: Nenad Blagojević)