Ovo je Milenina priča:
"Ninoslav i ja zabavljamo se još od prve godine fakulteta, i bilo je sasvim očekivano da se uzmemo. Sve smo radili "kako je red": veridba, detaljno planiranje venčanja - sve to je trajalo godinu i po dana, kako bismo imali sve najsavršenije baš tog, najvažnijeg dana u našim životima.
Pustio me je da biram sve, njemu ni mesto, ni detalji nisu preterano značili, jer je želeo samo da se konačno venčamo, posle toliko godina zabavljanja. Na sebe sam preuzela organizaciju, a sestre i drugarice su mi pomagale u svemu.
Znala sam da će biti najbolja svadba ikada: sve je bilo detaljno odabrano, elegantno, sa stilom. Sve je bilo isplanirano do najsitnijeg detalja.
Venčanicu sam naručila iz Francuske, veo iz Milana. Cipele su stizale pravo iz Njujorka, nakit iz Dubaija. Čekala sam dan da budem princeza!
Tortu smo naručili u najuglednijoj beogradskoj poslastičarnici, i platili je kao da je od suvog zlata! Ali, nisam žalila... Želela sam da imam najbolju tortu u gradu. Odabrali smo najprefinjenije ukuse, i dekoraciju, a oni su rekli da više ni o čemu ne brinemo - da se bavimo ostalim detaljima, i da će nam torta stići, 30. septembra 2017. u restoran u kome je venčanje.
Ceo dan je bio savršen, a vreme idealno: ni previše toplo, ni previše hladno... Fotografisali smo se na Kalemegdanu i pored Save, i zaputili ka restoranu gde su bili svi naši gosti. Zanemeli su kada su videli limuzinu koja nas dovozi, moju venčanicu, cipele, nakit, ma sve... I Ninoslav je bio kao iz modnog magazina - muškarac za poželeti.
Slavili smo, onako, za sve pare! Sve je bilo savršeno. I onda se čula pesma koja je označila da naša prelepa torta izlazi. Vatrometi, prskalice, konfete... sve je bilo SA-VR-ŠE-NO. Na kraju pesme, krenuli smo da sečemo našu lepu tortu. Isekli smo, standardno, parče, dao je zalogaj on meni, pa ja njemu... A onda sam shvatila da naša prelepa čokoladna torta ima mnogo čudan ukus. Nešto je počelo da mi se razliva po ustima, ne umem to ni sada da opišem.
Nasmejala sam se, slikali smo se, ja nisam progutala "to nešto"... Jedva sam čekala da prekinu da slikaju i snimaju, i čim su počeli da seku tortu gostima, šmugnula sam u toalet.
Kada sam izbacila zalogaj iz usta na dlan, imala sam šta da vidim - ogromna bubašvaba mi je stajala na dlanu! Ja sam mislila, želela da verujem, da je to neka neslana šala... Pa kako je to moguće, čoveče, da li se to ikada ikome desilo?!
Zujalo mi je u ušima, odzvanjalo... Trebalo mi je desetak minuta da dođem sebi. A onda sam shvatila da ništa na svetu nije vredno da moj najvažniji i najlepši dan propadne. Rekoh sebi, sad popravi šminku, nasmej se, isperi usta i idi i đuskaj kao da ti je to poslednje! I naravno, kao da se ništa nije desilo. Tako sam i uradila.
Prošlo je već nekoliko dana, i utisci se i dalje sležu. Bilo je savršeno. Trudim se da zaboravim onu grozotu koju sam zagrizla, i iskreno, s obzirom koliko smo platili sve to... sramota me je i da spomenem IKOME, a kamoli mužu, šta se desilo. Pritom, on kakav je, napravio bi skandal, a ja ne želim da se moja savršena svadba pamti po skandalu.
Neka to ostane moja jeziva tajna zauvek. Tako je najbolje. Uostalom, niko nije ništa ni primetio... Ali, slatkiše još dugo neću jesti, a tu poslastičarnicu ću zaobilaziti u najširem luku."
Šta biste vi uradili na Mileninom mestu? Da li greši što ne istera pravdu? Pišite nam u komentarima!
(Izvor: telegraf.rs)