Babić je finasirao izgradnju puteva, društvenih objekata, poklonio zemljište za groblje, samostalno izgradio crkvu i lovački dom, obezbedio dvadesetak tovara hrane, odeće, obuće i drugih potrepština za bolesne i siromašne, za decu i starce, mnoge kojima je pomoć neophodna. Ovaj dobrotvor često ponavlja da je Bog dao njemu, a on svome narodu.
Zato je i od opštinske uprave Gradiška nagrađen Poveljom sa zlatnim grbom za posebne zasluge u razvoju opštine i značajna ostvarenja u oblasti dobročinstva. O Babiću su nebrojeno puta, zbog njegove humanosti, solidarnosti, dobrote kojom pleni, pisale nemačke i srpske novine, piše Srpskainfo.
*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA
-Mnogo sam radio pa i zaradio za sebe, za suprugu Milicu, za svoju porodicu, imao dva restorana u Osnabriku i Bilefeldu, ali me čežnja za rodnim krajem uvek vukla ovamo. Ni sada se nisam odrekao Nemačke, gde sam zaradio penziju, ali ovde je moje srce puno, najlepše je u svome mestu i među svojim narodom – priča Momir Babić pokazujući albume sa fotografijama humanitarnih akcija, poseta bolnicama, siromašnim porodicama, sa narodnih svetkovina u lijevčanskom i potkozarskom kraju.
U Mokrešu, petnaestak kilometara od Gradiške je njegovo veliko porodično imanje, moderno nameštena, ali prazna kuću u kojoj odavno niko ne živi.
-Ta praznina, vatra koja odavno ne gori niti u kući ima života posle smrti moje majke Stoje, najviše me muči. Ona je često govorila da se trebamo boriti za svoje ognjište, da nam se ono ne ugasi. A to se desilo, što je meni najžalije, to mi je otvorena rana na srcu, ali ne mogu ništa promeniti. Za mene je kasno, a mlađi, moj sin Darko i kćerka Stojanka pronašli su životnu sreću daleko odavde, u Nemačkoj – poverio nam se Momir dočekujući brojne goste na rođendanskoj proslavi otkrivajući šta mu je na duši kao neostvareni zavet majci, ocu Luki, dedi Petru, baki Tomi Lazić i ostalim precima čiji spomenici na brežuljku, u groblju blizu kuće svedoče o dugoj porodičnoj tradiciji.
*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA
U crkvi posvećenoj Svetom Nikolaju, Momirovoj zadužbini je spomen ploča sa njegovim likom i poruka „prođoh mnogo sveta tražeći sreću, shvatih da sve je tuđe osim zavičaja“.
U hramu u Mokrešu, pored kojeg je sebi i supruzi podigao spomenik su dokumenti koji svedoče o osvećenju pre više od jedne decenije. Tada je, priča Momir, kod crkve bilo 11 sveštenika predvođenih Vladikom banajlučkim Jefremom i više od hiljadu vernika. O tome često pripoveda kao ostvarenju važnog sna, davno osmišljenog plana.
*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA
U mladosti bio je opsednut Australijom, poželeo da ode u ovu daleku zemlju, kupio i kartu, ali u poslednji čas odustao na majčin vapaj da ne odlazi predaleko. Presudnu ulogu da daleki kontinent zameni Nemačkom imao je njegov brat Nenad koji se u ovoj zemlji bavio ugostiteljstvom, posedovao restoran „Srbija“ u Bilefeldu.
Njegovim putem krenuo je Momir koji je više od pola veka u Nemačkoj, takođe se baveći ugostiteljstvom. Momir i njegova supruga Milica, rodom iz Vrpolja u Hrvatskoj veći deo godine, nakon što otopli i ukažu se prvi proletni zraci, provode u Gradiški, gde poseduju stambene i poslovne objekte prepoznatljive pod zajedničkim imenom „Povratnik“.
*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA
-Povratnik sam u duši, moje srce najlepše ovde kuca, želeo bih da se ovde više radi i gradi, da se deca rađaju, kuće bivaju punije, a njive obrađuju. Ima i ovde života, nije sve tako loše kao što se priča samo je potrebno više raditi, imati više inicijative – smatra Babić, vitalni osamdesetogodišnjak koji je 1963. godine, kada je u Lijevču živelo oskudno jer su se još lečile ratne rane, otišao prvo u Pulu, potom Austriju i Češku a 1968. na rad u Nemačku.
Đedova višnja
Na brežuljku u mokreškom groblju sahranjerni su Momirovi preci kojima je podigao spomenike od granita. Ipak tri stara stabla za njega imaju posebno značenje, šalju poruku koju često prepričava.
– Na dedinom grobu nekada je bujno cvetala i rađala višnja koja se pre nekoliko godina osušila. Mladu voćku ponovo sam zasadio na isto mesto da me seća na đeda Petra – ispričao nam je Momir.
Pesme Lepe Lukić u Momirovom srcu
Momir Babić mnogo voli narodnu muziku i pesme. Njegova ljubimica je Lepa Lukić koju je davno upoznao u Nemačkoj i proveo mnogo noći uz njeno pevanje.
–Kada Lepa zapeva, srce mi zaigra, zatreperi kao violinska struna. To me pokreće, daje snagu i volju, budi u meni najlepše dane mladosti – opisao je Momir emocije koje bude pesme Lepe Lukić koja zauzima počasno mesto u njegovom albumu.
(Izvor: blic.rs / Milan Pilipović)