“Vidim da objavljujete ispovesti svojih čitalaca i da se bavite temom svadbe, pa bih volela da podelim s vama jedno svoje iskustvo. Naime, kad sam se udala, a to se desilo pre tri godine, sa suprugom sam odlučila da zabranimo naručivanje pesama.
I tako je i bilo. Mnogo moje rodbine iz Bosne i Krajine je dolazilo, ali ja ZAISTA ne želim da od svadbe pravim neko narodno veselje tipa pevamo pesme Baje Malog Knindže. Nemam protiv ljudi tih ništa, ali svaka svadba na kojoj su matorci naručivali muziku pretvorila se u opšte seljaštvo i kolo do iznemoglosti, što apsolutno nije moj način žurke.
Naravno da je bilo narodne muzike na svadbi, ali bez Krajine, Bosne, Nema raja bez rodnoga kraja, dakle bili smo u fazonu – nećemo da sve izgleda kao da nam svira Goci bend.
Rekla sam da ne dolazi u obzir ni pesma – “Moj stari đedo”, koju sam slušala na svim svadbama mojih rođaka.
I svi su to u startu prihvatili, nema ljutiš što se kaže.
ALI! Ipak, zažalila sam. Moje drugarice su odlepile i tražile su stalno pesme Severine i Dina Merlina. I u jednom momentu, baš se zaređale pesme Dina Merlina (zovemo ih DERVIŠ POP).
I na sve to Seve, pa Oliver Dragojević.
I niko nije reagovao u početku, ali mi je prišla strina i rekla da nije nikako u redu. Kad sam pitala šta nije u redu, ona je istakla –
“Sine, zabranila si nam svaku reč koja ima veze s našim krajem, a pevate uglas hrvatske i muslimanske pesme. Mi se ne ljutimo što nam ne daš da naručimo, vi ste mladi, ali da li se ti pitaš šta nama smeta…”
I u tom momentu sam shvatila da svadbeno veselje nije samo moj dan, jer da jeste, onda treba samo sa kumovima da odem u opštinu, a pošto nije, onda treba da vodim računa o svima. Shvatila sam da upravo počinje pakao, jer sam osećala krivicu, a drugaricama nisam mogla da zabranim da skaču uz pesmu HRVATICE.
Ali s druge strane, pa nismo slušali Tompsona, ne razumem, šta fali Severini i Dinu Merlinu?! Slušali smo njihove lepe i vesele pesmice, zar je bitno više što je bio rat nekada???
Iako sam mislila da je dosta ljudi zaboravilo rat i krenulo dalje, izgleda da još poneko među Srbima ne može da preboli svoje teške rane.
Ubrzo je strina sa stricem, koji je inače ranjen u ratu i čiji je brat poginuo, otišla. Mislila sam da se uvredila, međutim, nije. Samo joj je verovatno bilo teško.
I sad ne znam da li sam dobro postupila, na svu sreću nije bilo tuče ni sukoba, samo se završilo na lepim savetima…
I dan-danas osećam grižu savesti i stvarno kao da sam u paklu…”
Šta vi mislite?
(Izvor: telegraf.rs)