Kao teškog pacijenta, njena majka Dragana mogla je svoju bebu da viđa samo dva puta dnevno.Da je dodirne, poljubi i zagrli u podne i u 20 časova. Jedan telefonski poziv oduzeo je Dragani i te dragocene trenutke. Posle tog zvona, nijedan zvuk više nema smisla, niti će ikad imati.
Poslednji zvuk koji je vredeo u Draganinom životu je bilo prigušeno, samrtničko Nađino disanje. Kada je i ono prestalo, nastupio je mrak.
Prošlo je tri meseca od tog najtežeg trenutka i mama male Nađe smogla je snage da ispriča šta je njeno dete sve prošlo, a nije moralo.
Nađa je dala svoju žrtvu, svoj život, kako bi pokazala da bezazlena dečija bolest može nekome ugroziti život. Sad je na nama da damo svoju žrtvu i delimo njenu priču, kako se nikome više ne bi ponovila Nađa.
Dragana je na svom Fejsbuk profilu napisala potresan i emotivan status, koji vam prenosimo u celosti.
"Ovo je moja Nađa, rođena je 8.5.2015. Kada je imala godinu dana, ispoljila je simptome autoimunog poliglandularnog sindroma tipa 1. Izgubila je svu kosu, imala je sistemsku kandidijazu, autoimuni hepatitis i dr. Kasnije je utvrđeno da ima i hipoparatireodizam zbog čestih hipoglikemija i hipokalcemije.
Zbog tih hipokalcemija često smo boravile u bolnici jer jednostavno oralnim unošenjem terapije nije se mogao podići nivo kalcijuma koji je bio izuzetno nizak (0.60). Nije mogla biti vakcinisana i nadali smo se da će je u jeku epidemije štititi kolektivni imunitet.
Tog 5.1.2018. primljene smo na Odeljenje intenzivne nege i izolacije. Međutim, 6.1, kako nije bilo mesta na Odeljenju, primljen je dečak uzrasta devet meseci u našu sobu, a nas dve smo premeštene na drugi sprat.
Zbog visokih transaminaza (700,800), 9.1. prebačene smo na Institut za majku i dete, i usputsaznajemo da dečak sa kojim smo bile u kontaktu ima morbile. U trenutku, moj svet se srušio, znala sam da će i ona dobiti, ali opet u dubini duše sam se nadala da neće.
12.1. Nađa dobija temperaturu, znala sam odmah šta je. Drhtala sam, plakala, ali PONOVO se nadala da nije to to. Istog dana u večernjim satima Nađa je utonula u san iz kojeg se više nikada nije probudila... nije jela, nije pila, nije se budila, nije reagovala... svakim danom bila je sve lošije, njene potrebe za kiseonikom su bile sve veće, sa 1l došle smo na 7l u roku od 3 dana.
Osula se i dobile smo potvrdu da je zaražena morbilima. 22.1. Nađa biva sve lošije, jedva diše, saturaciju obara na 50, prestaje da mokri, otiče, krvari iz nosa i usta, i modri.
U večernjim satima prebacuje se na intenzivnu negu, i u 4 sata te noći biva intubirana zbog nagle desaturacije, pada pritiska i srčane radnje. Preduzete su mere reanimacije i Nađa preživljava.
Međutim, borba za njen život trajala je skoro 3 meseca. Nije tolerisala odvajanje od respiratora, ventilirala se visokim kondicijama, stvorili su se ožiljci na plućima, edem na mozgu... bila je na 100% kiseonika od prvog do poslednjeg dana sa saturacijom od 50%-90%, zavisi kako koji dan.
Polovinom marta rađena je punkcija zbog lošeg neurološkog stanja koja nije nista dokazala. Od polovine marta njeno stanje biva sve lošije, javlja se ekstreman vaskulitis i poremećaj cirkulacije.
Krvarenje iz tubusa nepoznatog porekla, plućna funkcija sve lošija, akutni respiratorni distres, sepsa sa 2 različite bakterije, crp 400. Dana 3.4. u 10 sati ujutru Nađino srce je stalo, i usled reanimacije dolazi do pneumotoraksa levog plućnog krila, plasira se dren i Nađa se stabilizovala.
Međutim, 4.4. u 18h dolazi do srčanog zastoja i, pored svih preduzetih mera reanimacije, Nađa dobija svoja anđeoska krila u 18:30h.
Ovu priču sam podelila sa vama u cilju edukacije roditelja koji imaju nedoumice u vezi sa vakcinacijom svoje dece. Svako dete zaslužuje i ima prava da bude zaštićeno od zaraznih bolesti.
Anđeo moj me je napustio prerano, ali ja ću se boriti da se nikad ne zaboravi i da se više nikome ne dogodi ono što je meni."
(Izvor: telegraf.rs)