Iduće sezone Nela Mihailović, glumica Narodnog pozorišta, obeležiće u jednom velikom jubileju i poseban datum sopstvene karijere: u vek i po postojanja nacionalnog teatra, “smestilo se” i njenih četvrt veka u istoj kući. Već od prve predstave (Šekspirove “Ukroćene goropadi”) otvorio joj se put najznačajnijih dela klasičnog i savremenog repertoara. Posle “Sabirnog centra”, s Duškom Kovačevićem će se na jesen drugi put susresti na pozornici - kao supruga Ilije Čvorovića u kultnom “Balkanskom špijunu”.
* Tri decenije od nastanka dela, Danica i dalje “sedi za stolom, ljušti krompir i, usput, sluša radio”?
- Jeste, Danica je u muževljevoj senci, ali na način na koji je gradimo s rediteljkom Tanjom Mandić Rigonat, ona je stub svoje porodice - kaže, u razgovoru za “Novosti”, Nela Mihailović. - Gotovo do polovine komada ona je opozicija Iliji Čvoroviću. U zanosu i paranoji koja ga obuzima u vezi sa podstanarom, ona postavlja racionalna i suvisla pitanja, pokušavajući da ga osvesti i vrati na činjenice. Ilijina želja da je okrene sebi deo je njegove sumnje i preispitivanja. Od Danice traži potvrdu, sve do trenutka kada donese konkretne snimke i fotografije... Sve u životu zavisi od ugla iz kojeg posmatramo stvari, a Ilija gleda iz pozicije nekog ko u podstanaru vidi špijuna i državnog neprijatelja. Za Danicu je ključni trenutak u kojem postavlja pitanje: “Svi imaju švalerke, pa kad izdaju žene, zašto ne bi i zemlju?”
* Uprkos mnogim društvenim promenama, Kovačevićevi junaci ni danas nisu anahroni?
- Svaka replika “stoji” kao pre trideset godina! Sve se dešava u kuhinji, Daničinom carstvu, u kojem ona živi punim plućima sa svojim jadom. Muče je brige svake srpske žene i, ako ova zemlja preživi, preživeće upravo zbog takvih ljudi. To su oni časni i čestiti koji plate račune, pa šta im ostane. Veruju da prvo treba da ispune obaveze prema državi, a tek onda očekuju neka prava. Celog života se žrtvuju zbog ideala u koje veruju. Danas to zvuči arhaično, malo je takvih ljudi. Zato mi “branimo” Iliju i njegovo ludilo, jer je ono posledica diktature medija koja razara društvo raznim teorijama zavere i sumornim naslovnicama. Ilija je, dakle, posledica trenutka u kojem živi, a Danica u jednom momentu postaje veći Ilija - od Ilije. Scena razdora sa ćerkom je među najgenijalnijim u literaturi: odriče je se kad izgovori da joj je otac lud i da treba da se leči... Tako Danica od stamene žene postaje i sama žrtva paranoje.
* Patrijarhalna porodica i njeni postulati, u međuvremenu, dobrim delom su se urušili?
- Taj patrijarhat se prilično raspao. Naša Danica će stati iza muža, ali ne zato što će birati stranu već zato što mu, zaista, na kraju poveruje. Lično, smatram da model patrijarhalne porodice nije bio pogrešan. I sama sam rasla u takvoj. Žene su bile stubovi sistema, jezgro društva. Kada je porodica počela da se raspada, počelo je da se raspada sve oko nas. Urušili su se svi autoriteti - u kući, školi, društvu. Imam ćerke od deset i dvanaest godina, borim se da očuvam sličan porodični model. Ali nije lako u vreme kada se punoletstva slave kao svadbe, a o poklonima i da ne govorim. Oko nas je invazija mladih devojaka sa ogromnim usnama, grudima, zadnjicama. Živimo u doba invazije plastične hirurgije, zamke i prepreke u odgajanju dece su na svakom koraku.
* Kad se setite svog detinjstva, kakva se poređenja nameću?
- Danas živimo u dobu društvenih mreža i virtuelnog sveta, što je velika opasnost za pogrešno odrastanje. Stanujem u naselju u kojem se deca i dalje igraju u dvorištu, umesto da stalno sede sa mobilnim telefonom i za kompjuterom. Zato i ne želimo da se selimo iz kraja. Još se sećam kako sam u Valjevu beskrajno uživala u igri s decom. Danas moja ćerka, dve godine mlađa od sestre, ne može da nasledi ni njene knjige jer se svake godine menjaju udžbenici. U vreme mog školovanja nisu se menjali godinama, a kao što su bili “stabilni” udžbenici, bile su i neke druge vrednosti. Svako ima izbor da sluša i gleda šta hoće, ipak, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nam je estrada ušla i u gramatiku...
* Kao što je “stabilno” vaših četvrt veka karijere, tako je stabilan i brak sa suprugom Vladimirom Petričevićem, kompozitorom, gotovo isto toliko godina?
- I za jedno i za drugo važno je - veliko strpljenje. U poslu, kao i građenju odnosa sa čovekom svog života, bitno je poverenje iz kojeg proizilazi i strpljenje. Uz uspone i padove, morate imati vere da to vredi. Ako verujete, lako ćete prevazići sve zamke i iskušenja.
.jpg)
* Sa zaovom, glumicom Suzanom Petričević, odigrali ste duodramu “Plastika” već sto pedeset puta?
- Stevan Koprivica je za nas i napisao tekst, a reč je upravo o teroru lepote na koji nas nagone neki današnji imperativi i plastična hirurgija. Sve se dešava u teretani, u kojoj vas ubeđuju da će vam život promeniti dobra fizička forma. Na kraju, obe junakinje shvataju da njihove unutrašnje ožiljke ništa ne može skinuti, osim razumevanje i topla ljudska reč.
* Da li je “teror lepote” zavladao i među našim glumicama?
- Zatezanje lica pogubno je za glumicu, o tome svedoči i primer Nikol Kidman. Moram da naučim da nosim svoje bore i stojim iza njih. Kada je trebalo, igrala sam mlade devojke, sada sredovečne, a doći ću i do starica. Besmisleno je nastojanje da se zaustavi vreme, jer hirurgijom ne možete da podmladite ni oči ni dušu. Među našim glumicama, Svetlana Ceca Bojković je divan primer kako treba nositi svoje godine. Puna je životne radosti, gotovo dečje uživa u stvaranju svake nove uloge. I to se na njoj vidi.
* Ovih dana ćete odlučivati, kao član žirija, o najboljima 43. Festivala monodrame i pantomime?
- Do sada se nikad nisam okušala u monodrami, jer mi je veoma važan partner i žive oči ispred mene na sceni. Nije je lako igrati, glumac je sam i ogoljen pred publikom. Imaš samo reč, gest, emociju i ozbiljnu veštinu da “uhvatiš” gledaoca. Osvojili su je neki veliki glumci, poput Laneta Gutovića, Zijaha Sokolovića, Petra Božovića... Verujem da ni ja neću propustiti ovo iskustvo u karijeri.
ŠIROK REPERTOAR
* OD ukupno pet filmova, jedan vam je doneo “Caricu Teodoru”, igrali ste u gotovo svim značajnim serijama, imate zavidan pozorišni repertoar. Kako to da još niste postali prvakinja nacionalnog teatra?
- To je pitanje za upravu. Karijeru sam gradila sa stavom da će se moj rad prepoznati i nagraditi. Ipak, u životu ne ide uvek tako. Još imam vere. Valjda će to neko videti, na način na koji moju igru vrednuje publika..
POREĐENjE SA MIROM BANjAC
* Koliko je izazovno ući u “cipele” Danice Čvorović posle Mire Banjac?
- Veliki je izazov igrati Čvoroviće posle Bate Stojkovića i Mire Banjac. Ogromna je odgovornost, jer mnoge generacije znaju napamet replike iz “Balkanskog špijuna”. Ušle su u narod. S Mirom sam se srela na jednom festivalu i ona mi je kao savet prenela reči svog profesora: “Rastereti se. Kad staneš na scenu, imaj ubeđenje da si u tom trenutku najbolja na svetu!”
(Izvor: Novosti.rs)