- Njegov dobar drugar živeo je kuća do moje i stalno je dolazio kod njega. Tako smo, dečurlija, uvek stajali na ulici. I onda smo se družili. Nije bilo da smo izlazili, samo isped kuće. Za mene je on bio mator, devet godina stariji. Sećam se da sam rekla drugarici: "Šta ovaj matori uvek dobacuje" - priseća se Nada davnih dana u Beogradu.
- Svašta smo mi to tako mangupi. Samo nešto da se priča - dodaje Nikola sa smeškom i odmahuje rukom.
- Posle je svako otišao na svoj stranu. On se oženio, ja se udala. On je imao dete, ja nisam. Ugledala sam ga u firmi. Radili smo u "Jugoautu". Nikola kao poslovođa, ja kao blagajnica. Posle gledam, otkud da se mi u firmi opet sretnemo - nastavlja Nada.
Neočkivano prošli su zajedno kroz teške trenutke, kada su konačno shvatili da su jedno za drugo.
- Ja sam pre živela sa bakom, koja je me othranila. Imala je 90 godina, na samrti je bila, nijedan dom nije hteo da je primi u Beogradu, već u Šapcu, njega sam mogla da platim. Nikola je kod Šapca kupio plac, pa bih ga zamolila da me poveze do doma kad ide. To nas je zbližilo. Više smo razgovarali u kolima nego u prodavnici. Kada je moj suprug preminuo, on je bio pred razvodom. Posle smrti moje bake on se već razišao sa svojom suprugom. Prešao je kod mene, deset godina smo živeli vanbračno, a 33 u braku - prepričava Nada.
*Foto: Telegraf
A otkako su zajedno posebno ih je zbližilo veliko zajedničko interesovanje: kofer u rukama i put pod nogama.
- Za više od četiri decenije mi smo proputovali uzduž i popreko sve okolo zemlje. Išli smo kolima i dok smo radili, gde god da nam se svidi mi ostanemo malo. Po Jadranu pređeme obalu tri put. Kad smo dočekali penziju poučlanjivali smo se u sva moguća društva i koristili priliku za sve divne izlete. Stigli smo do Moskve, Kijeva, Lenjingrada. Bili smo u Rumuniji, Grčkoj, Italiji, Slovačkoj... - uzbuđeno nastavlja Nada, na čijem licu se vidi da preleće preko svakog grada i države.
- Jednom smo hteli dobro da obiđemo Budimpeštu. Potrefilo se da smo došli za neki kongres i svi hoteli bili su zauzeti. Parkirali smo se ispred hotela, večerali, slušali muzikku, a pošto "škoda" može fino da se spusti kao francuski ležaj, mi smo uvek imali pripremljen i ćebe i sve. Negde u pola noći kucka nam policajac sa čuvarom. Traži pasoše. Pokušavamo da im objasnimo da smo morali tu, jer nema mesta, a čuvar nam na kraju na srpskom odgovara: Spavajte, slobodno. Mi ćemo vas čuvati - prepričava simpatičan događaj i s uzdahom zaključuje: "Nekad je bilo divno putovati. Mogli ste da stanete, nađete lepo mesto, pakirate se. Niko vam neće smetati."
*Foto: Telegraf
Godine su ih stigle, pa su pečati u pasošu malo osušili, ali oni su još povezaniji i skladniji u garsonjeri u Domu za stare Voždovac.
- Ako neko kaže da nije bilo nikad neke trzavice u braku, lažu. Nismo svadljivi, ali kad se podigne tenzija, mora neko da popusti i da se sačeka da se ohlade glave - saglasni su oboje.
Ne misle da su morali baš da prevale više od tri decenije da bi bili skladni zajedno. Uvek bi se lepo slagali, ali tako je sudbina htela i ugrabili su drugu veliki priliku koju im je dala. Imaju samo jedno drugog i ne puštaju.
(Izvor: telegraf.rs / M. Ro.)