Pre dvadesetak godina mnoge niške prijateljice noći, pre svega one koje nazivaju „kamenjarke“, do ne malih deviza dolazile su „ordinirajući“ na pakingu ispred motela „Nais“, koji je u to vreme bio prebukuiran šleperima koji su u tranzitu prolazili sa Istoka prema Zapadu, ali i obrnuto.
Prolazili su drumski „jahači“, ali i zastajali baš kod „Naisa“ da predahnu i da se osveže ženskim telom. Neumorni vozači iz Turske i Grčke dobro su, naime, znali da je parking motela kod „Naisa“, nadomak Niša, mesto gde ih očekuju „kamenjarke“, koje su svoje polusatne usluge napalivaće i po, tada fantastičnih, 300 maraka!
Ovo mesto je na drumskim geografskim kartama, koje su posedovali mnogi vozači šlepera, bilo obeleženo crvenom bojom, kao jasni predznak da ih blizu Niša očekuje „sveže meso“, kao pravi melem posle toliko hiljada kilometara truckanja u kamionu. Međutim, početkom devedestih godina, uvodjenjem sankcija opustele su su i naše autostrade, pa i parking kod „Naisa“.
Popularne „kamenjarke“ iz Niša tada su su gotovo preko noći ostale bez posla i ne malog deviznog prihoda.
– Sada mogu samo da žalim za tim vremenima, kada se zaradjivalo kao ludo – priseća se Gabrijela M. (40), koja je kao mlađeno „devojče“ svoje telo izdavala isključivo turskim vozačima šlepera. – Svašta se priča o tim šoferima iz Turske, te prljavi su, te smrde, ali niko ne pominje da su u seksu prave muškarčine. Doduše, i ne može se očekivati neka zavidna higijena kada se ovaj posao odrađuje na „brzaka“, u kabini drumske krstarice. Znala sam da za po podne i u toku noći „odradim“ po petoricu vozača i da ujutru odem kući, doduše sva isrpljena, sa po hiljadu maraka. E, da mi je sada ta para.
Ova nekadašnja „kamenjarka“ nam potvrđuje i da je pre petnaestak godina postojala velika konkurencija među njima na pomenutom pakringu, pa su morale da prave „raporede“ dežurstava, po kome su radile svake druge noći. Posla je bilo za, kako potvrđuje ova Nišlijka, njih tridesetak.
Mnoge od njih su tada i prvi put osetile pare od prostitucije, dok je deo njih imao uskustva i od ranijih izdavanja ljubavnih usluga. Kod motela „Nais“ su, sve one, često bile na meti policije, koja ih je i pritvarala, pa su morale da sede u samom motelu, umesto da dežuraju na samom pakringu. Sednu, naruče piće, a kada se vozači pojave, samo se skokne u njihovu kabinu.
– Retko je ko od tih vozača bio spreman da plati sobu u motelu i uživa u krevetu. Svima je bio draži seks u kabini, na njihovom danonoćnom krevetu. Šta znam, valjda su tako godinama navikli – veli nam Gabrijela. – Mnogi od njih nisu tražili klasičan seks, već isključivo oralne usluge, koje mi, kao lujke, nismo ekstra naplaćivale. Verovatno što nam je i tarifa od par stotina maraka bila dovoljna. Nismo tada mnogo razmišljale ni o nekoj zaštiti, jer su priče o sidi bile daleko od nas. Danas bi, vala, dobro porazmislila da li bih uopšte mogla da bilo šta uradim sa nekim od tih šofera.
A posle pauze od nekoliko godina, kada je „tezga“ kod „Naisa“ propala, neke od „kamenjarki“ su se preselile na bulevar koji se pruža prema Niškoj Banji, odnosno saobraćajnici koja vodi ka srpsko bugarskoj granici. Dežurale su uveče i preko noći gotovo na svakih pedesetak metara, a bile su prepoznatljive po već klasičnom odevanju prostitutki i sa podigutim prstom za stopiranje.
Posla je, međutim, bilo veoma malo zbog slabe frekvencije saobraćaja ali i potencijalnih klijenata ovim putem.
A i u tom delu je svojevremeno bilo klijenata koliko su htele. Kolika je konkurencija bila žestoka, govori i podatak da je svojevremeno baš u tom delu Niša, u Rengenovoj ulici, u prizemnom stanu ubijena jedna starica. Ubice nikada nisu pronađene, a nezvanično je potvrđeno da je ova „bakuta“ bila glavni makro upravo ovih „kamenjarki“ i da je ubijena od – konkurencije. Pojedine Nišlijke su svojevremeno zarađivale od stranih vozača na parikingu kod „Naisa“, ali nisu izdavale svoje telo. U dogovoru sa muževima ili momcima, organizovale su prevare tih istih napaljenjih šofera. Dežurale su kao i ostale „kamenjarke“, a kada bi ih oni „spopali“ prvo bi im zatražile i uzele deviznu nadoknadu.
Zatim bi ušle u kabinu, a istog trena bi iz mraka, po predhodnom dogovoru, banuli njihovi prijatelji koji bi uzviknuli „Policija!“. Naravno, tu „prodavačivu“ ljubavi bi morali da „privedu“ zajedno sa devizama, kao dokaznim materijalom. Vozači su tada ostajali bez obećanog uživanja ali i bez para, a da možda i nikada nisu shvatili da su prevareni.
(Izvor: niskevesti.info)