Uoči tragedije sestri rekao: "Ne mogu više da podnesem bedu".
Pozvao me je i rekao: sestro slatka, tebi moram da kažem, ispratio sam ženu i decu kod tašte u Niš, ali ja ne mogu više da podnesem ovu bedu, ne mogu da dozvolim da mi deca žive u mraku, ja hoću da se ubijem. Zvala sam ga sto puta, nije se javljao. Odmah sam sela u auto sa komšijom iz Bujanovca i stigla do Jelašnice za sat i po. Međutim, zatekla sam brata mrtvog pored česme.
Ispričala je njegova sestra.
Međutim, dug za struju samo je kap koja je prelila čašu, jer od rata 1999. godine, otkako je na Kosovu izgubio oca i majku, ali i sve imanje, Miroslav Stojanović je sa svojom porodicom prošao pakao i kao raseljeno lice živeo u vrlo teškim uslovima.
Mnogi su reagovali na ovu tragičnu sudbinu čoveka koji nažalost više nije mogao da podnese loše uslove života.
U vezi sa ovom tragedijom oglasila se jedna Nišlijka i podelila status na društvenoj mreži Fejsbuk.
Ona je opisala kako izgleda život jedne prosečne porodice u Nišu koja kako ona kaže nije imala mamu i tatu da im obezbede stan, auto i sve ostalo:
"Čovek iz Jelašnice se nije ubio zbog duga od 22 hiljade. Ubio se zato što svaki dan broji po dinar da sakupi za hleb. Sezonska salata je luksuz, o voću da ne pričam. Meso se jede za rođendan pa za rođendan, a možda ne ni tad. Ne daj Bože da se dete razboli. Antibiotik 600 dinara, cela dnevnica. Ubio se jer bi radio i 24h, ali za šta za koga? Ubio se zato što radi 4 meseca da bi dobio jednu platu. Ubio se zato što komšija 3 ulice od njega ima dug od 100 hiljada a letuje i zimuje svake sezone. Ubio se jer svi kukaju kako nemaju a svi imaju više. Ubio se jer deca nemaju knjige za školu koja koštaju kao i dug za struju, jedan komplet da se razumemo. Ubio se jer je njegova žena nesrećna. Ubio se jer su njegova deca nesrećna. Ubio se zato što za 22 hiljade ne može ni drva da kupi da prezimi. Ubio se zato što je bespomoćan. Ovo nije životna priča iz Jelašnice, ovo je životna priča čoveka iz Jelašnice, ovo je životna priča svake porodice koja nije imala mamu i tatu da im obezbede stan, auto i sve ostalo. Ovo je životna priča ljudi koji rade za 20.000 u zemlji u kojoj su osnovni troškovi 50.000. I ne počinjite sa vašim filozofijama-ko hoće i želi, može. To možda i postoji u Srbiji, ali Srbija je Beograd a ovo je Niš. Selo koje živi kako bi Beograd živeo. Mrzim ovaj grad. Mrzim ove ljude."
Napisala je.
*Status jedne Nišlijke foto: Printscreen/Facebook
Verujemo da su se mnogi građani ovog grada a i šire pronašli u surovoj realnosti koju je ova Nišlijka opisala.
(Izvor: espreso.rs)