-Čekaj, čekaj, to je malo nelogično! On pobegao iz Beograda u Šabac, a beogradsko novinarstvo otišlo u Šabac na vašar? Kako to? - pitaće neko neupućen u aktuelna zbivanja.
To vam je jednostavna stvar, mada ne baš logična, ali objasniću ukratko taj fenomenalni fenomen.
Mejnstrim beogradsko novinarstvo trenutno karakteriše skupina ljudi od kojih je jedan deo pobegao s koca, a drugi deo s konopca.
Da ne bude zabune: Dragan J. Vučićević je pobegao s konopca, jerbo voli da se pentra uz konopac u nebeske visine, zavisno od raspoloženja svog trenutnog oficijelnog vlasnika. A Željko Mitrović je pobegao s koca, jerbo voli da probada svakog ko se zapita: otkud ovaj ovde?
Sve ono ostalo što danas uređuje po Vučićevim raskošnim i raskalašnim medijima predstavlja čudan spoj homo sapiensa: za njih budale misle da su pametni, a pametni misle da su budale.
U pitanju su, dakle, kontroverzne ličnosti.
Osnovno pitanje je: gde možete u ovom istorijskom trenutku da vidite Olju Bećković?
Na bilo kojoj beogradskoj televiziji ne možete nikako, osim ako nemate kolekciju video kaseta ili DVD-ijeva, ali možete ponekad na TV Šabac.
Ili, ako vas baš ne mrzi da potežete put, Olju možete slušati na tribini u Šabačkom pozorištu koju je vodio onaj Kulačin, sa sve leptir mašnom, mada, što bi rekao Kesić: “Ko normalan danas nosi leptir mašnu?”
Ali to je logično. Ako danas pozovete Olju Bećković na tribinu garantovano niste normalni. Ili ste iz Šapca.
Ne dao Bog da Olju Bećković proglasite za počasnog građanina u ovom istorijskom trenutku, onda niste normalni sa garancijom od pet godina. Ili ste, moguće, Nebojša Zelenović.
-Je li, a gde je ona Antonela Riha? - pitaćete, sećajući se pokojne Antonele Rihe.
-Pokojna Antonela! Eno je živa i zdrava na TV Šabac, ima neku emisiju, neki tok šou! - odgovorićete.
Šabac je grad gde i “pokojnici” imaju svoj tok šou, što će reći da niko u tom Šapcu nije baš sasvim normalan.
Cela Srbija danas funkcioniše po sistemu: “Šta će na sve ovo reći Vučić?”
Jedino Šabac i Šapčane, izgleda, savršeno boli uvo šta će na sve ovo reći bilo ko. Pa i taj neki Vučić.
Zato je Šabac jedini grad u Srbiji gde građani nisu izabrali prateći bend Aleksandra Vučića da njima vlada, već su imali neku drugu ideju. Koliko je ta ideja bila dobra, ne garantujem, ali iz beogradskog rakursa nije bila loša. Bar niko u Šapcu nije porušio pola kvarta sa fantomkama, oko dva sata noću.
Uglavnom, respektujem šabačko biračko telo koje ima razmišljanja pametnija od robota. Među nama bidi rečeno, svaki čovek razmišlja bolje od robota, a prosečni Šapčanin razmišlja suprotno od ostatka Srbije. Kad svi krenu ka tamo, Šapčani krenu ka ovamo. Ludaci!
Ali upravo je to razvojna šansa Šapca. Nekada, u vreme Slobe, išli smo iz Beograda na Radio Pančevo da bismo mogli da kažemo šta mislimo, a da nam posle toga u studio ne upadne žandarmerija.
Sada, malo, malo, idemo u Šabac, jer Šabac je postao suprotnost od beogradskog medijskog vašara likova skupljenih s koca i konopca. Iako Beograd nema oficijelni vašar, ako ne računate što je baš tu smeštena Narodna skupština Republike Srbije.
Danas idemo u Šabac makar nas tamo dočekao onaj Kulačin s demode leptir mašnom ili pokojna Antonela, za koju je nepobitno utvrđeno da nikada nije bila življa.
Šapčani su, zapravo, čudna sorta ljudi. Oni koje boli uvo “šta će reći čaršija”.
Ili samo jedan od tih likova iz čaršije.
(Izvor: Glaspodrinja.rs / Autor: Draža Petrović)