NJENE REČI ĆE VAS JOŠ JEDNOM DOTAKNUTI: Predstavljamo do sada neobjavljeni intervju sa Sonjom Savić! (FOTO) (VIDEO)

– Čovek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je…

Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je samoća cena moje slobode – rekla je Sonja Savić.

Neobjavljen intervju je nastao julske noći 2008. na stepenicama stare gradske tvrđave u Nikšiću, dok je jedina svetlost bio žar njene cigarete, jer momci zaduženi za rasvetu nisu videli glumicu i novinarku, pa su je ugasili.

 

Sonja Savić je počela da glumi daleke 1975. kao četrnaestogodišnja devojčica. Iza sebe ima četrdesetak ostvarenja, mnoštvo nagrada poput Zlatne arene u Puli i specijalne nagrade žirija festivala u Veneciji, ali i svojevrsnu blokadu, kada je srpska kinematografija u pitanju.

– Izgleda neverovatno, ali je nažalost istinito – danas organizatori i producenti odlučuju ko će da glumi. Mnogi reditelji mi kažu da kada se pomene moje ime, produkcija odmah “skače na noge“ i stavlja mi zabranu. Nikad nijedan skandal nije bio vezan za mene, nikada se nisam onesvestila, zakasnila na snimanje.

Neki scenaristi su u delirijum tremensu vođeni u bolnicu, bili su na heroinu i lečeni su o državnom trošku, a posle su kao nagradu dobili da pišu seriju. Ja sam sve svoje bitke dobijala sama, ali i sve svoje obaveze ispunjavala bez greške, bez obzira na stanje u kakvom sam bila – kazala glumica koja nikada nije “igrala kako su drugi svirali“.

Kada je počinjala da glumi pored nje su bili sami doajeni jugoslovenskog glumišta od kojih je imala šta da nauči.

– To je bila takva garda glumaca pored koje mi je bilo čast da stojim, a ne da glumim. Značilo je puno biti u društvu ljudi poput Pavla Vujisića, Zorana Radmilovića, Milene Dravić, Mire Furlan. Svi dobri ljudi odoše – ne krijući emocije pričala je Savić, ističući da sebe smatra čovekom bez domovine, jer ne zna više kako joj se zemlja zove i kome pripada.

 

– Nestale su one prave vrednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih volela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude“.

Od mlađe “garniture“ iz sveta sedme umetnosti posebno ističe Rašu Andrića i njegove filmove “Munje“ i “Kad porastem biću kengur“.

– On je divan, duhovit i plemenit, na neki način subverzivan čovek, koji govori o svom gradu. Pojedinima ne znam šta rade ni u pozorištu, ni na filmu. Moram pomenuti i Gorana Gajića, čoveka koji je uspeo da napravi seriju (Vratiće se rode) koju cela zemlja, kako god da se zvala, gleda“.

Printskrin: Youtube/Sacuvano od zaborava

Pošto su joj stavili “veto“ na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Marković i lingvistom Sašom Radićem (član benda “Supernaut“) osnovala je trupu.

Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz “Partibrejkersa“, otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posejali seme  koje je, srećom, urodilo plodom“.

 

Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je “Plej“, film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.

Nakon 10 godina rada stigle su i pohvale. U Ljubljani su me prozvali “ikonom pobune“ i moram priznati da mi je to imponovalo – reči su glumice koja je sa projektima nastupala u Sarajevu, Mariboru, Ljubljani, ali ne i Beogradu.

– Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspešno dočaram i do koje mere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i posle toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“.

Legenda jugoslovenske kinematografije kaže da čovek bira životnu priču, ali da posle priča vodi čoveka. Ona je, na početku, umesto braka i porodice izabrala karijeru. Kasnije je život odlučio umesto nje.

– Čovek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je… Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je samoća cena moje slobode – priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svežoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju.

Foto: Wikimedia/Ranko

Sonjina baka je znala da kaže da se u ljudskim očima sve može pročitati. U Sonjinim očima čitala se tuga i samoća .

– Ima još jedna bakina izreka koje se često setim – žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu.

Dva meseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da “žagre“. Mnogi će pamtiti kako su joj oči “žagrile“ od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i večitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom “zovu“ koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vrijedjelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči “žagrile“ od tuge i samoće.

 

Čudi se kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.

– U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovde je postala nešto veliko, a ja nisam sigurna da li bih umela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne senke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX veka, prstenje… Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje.

Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu “Tajna venčane fotografije“, po tekstu Olge Stojanović a, publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić.

Printskrin: Youtube/skalikg

Jedna od poruka drame bila je da je svako dete neke generacije.

– Ja sam dete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarela. I sada se borimo da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu.

Poslednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila “primitivni duh umetnosti“ bile su u filmovima “Jug-jugoistok“, “Od groba do groba“, “Princ od papira“, i u seriji “Vratiće se rode“.

Preminula je prvog dana jeseni 2008, od prekomerne doze heroina.

(Izvor: Dnevne.rs/Vjesti.me)

Share this article