Nije jadikovala. Nijednu suzu nije pustila. Nije tražila sažaljenje.
Nasuprot tome, ona je tešila druge rečima da je dobro, ali i posavetovala sve da žive život ali na malo drugačiji način od onog koje nam moderno doba nameće. Sebe je prikazala u izdanju u kakvom se retko ko može videti na društvenim mrežama – masna kosa, bez šminke…
- Po prvi i poslednji put za 10 godina, javno ću pričati o meni na temu bolesti, mada sam godinama dobijala neka pitanja o tome u inbox, koji su ko zna šta čuli i od koga. Dok čekam doktora, listam naslovnu stranu na Fejsbuku. Devojke tetoviranih obrva, silikoni svuda. Nasmejane. Piju kafe. Kačite slike iz hitne kako primate infuziju nakon što ste preterali sa alkoholom. Hiljade lajkova da bi sebi dokazali koliko vrede. Ovu sliku sam slikala sestri i drugarici. Dugo sam razmišljala da li da postavim ovu sliku.
Ali sada nema nazad. Ako možemo sebe da prikažemo u kupaćem, kratkim haljinama, u najboljem izdanju, zašto ne bi i u najgorem? Ovakvu sada, bez šminke i prljave kose? -navodi ona u statusu koji je objavila 13. maja prošle godine pored gpftografije na kojoj je ispred Dnevne hemato-onkološke bolnice.
– Ovo sam ja. I ove profilne slike, naslovne i slike sa mog zida, i to sam ja. One gde idem sređena na posao. Gde sam sređena za izlaske, fizički izgled i nekoliko hiljade lajkova. Svi koji me znaju, znaju da me nije briga za to. To sam samo ja. Ali zato sam i ovo. Ovo je društvena mreža. Ovde svi žive savršen zivot. Nema loših slika. Nema bola. Nema straha. Sijamo u punom sjaju. Nema mesta za slabosti i mane. Kao plašt zaštite od onoga šta smo zaista. Štitimo se od ljudi na isti način na koji se oni štite od nas.
U septembru prošle godine bilo je tačno 10 godina kako se druži sa ovom bolnicom. Ali…
– Ne brinite. Ja sam dobro. Ja sam uvek dobro. Za mesec dana, biću kao nova. Ma i ranije. Ja sam uvek nasmejana. Ja nikada ne pričam o bolesti. Bar ne dovoljno. O remisijama i relapsu. Tešim roditelje, sestre, prijatelje. Nije to ništa, još samo ovo da prođe i više nema ništa. Nije to nista. Ali, nekada jeste. Za sve moje prijatelje, za sve vas kojima nikad ne govorim o bolesti, o iglama, terapijama, o bolovima, sa kojima se uvek šalim na svoj račun, znajte da bih nekad plakala pred vama, nekad bih pričala o tome, nekad bih dozvolila samosažaljenje. Samo što vise ne znam kako. Ne umem. Ali znam da znate. I hvala za tišinu.Hvala vam što se smejete mom crnom humoru na moj račun. I oprostite što mogu da se smejem sa vama ali ne mogu da zaplačem pred vama. A htela bih.
U nastavku ona se obraća roditeljima, za koje zna da nisu svoj život zamišljali takvim kakav je.
– I znam da nekad plačete kada ja zaspim. Znam da čak i tata plače. Mama, znam da čitas ovo, zato mu nemoj reći da znam. Zbog toga ja ne plačem. I ovo će proći. I uvek prođe, zar ne? Za mesec dana, ja ću biti dobro. Kao nova.
Branka kaže da je za 10 godina u bolnici upoznala i delila sobu sa mnogo dece, tinejdžera i mladih koji odavno više nisu dobro.
– Njih nema. Eto, tek tako. Ali ja sam još tu. Kao i vi. Zato živite. Svaki dan. Nemojte samo ustati i reći: “Jedva čekam da dođem iz škole, sa posla, da legne plata.” Nemojte uveče reći: “Samo kad je i ovaj dan prošao.” Jer nikada ne znate koliko dana imate. Rizikuj. Ljubi. Voli. Život je suviše kratak da bi ga proveli u mržnji i strahu od nečega. Videla sam smrt. Verujete, videla sam mnogo smrti mladih osoba. Svih nacija, vera i boje kože. O njima nikome ne prićam. A i šta bih rekla? Samo ih sanjam ponekad.
*Foto-ilustracija: pixabay.com
Neću vas lagati o smrti, kako su otišli spokojno… U njoj nema ništa lepo. Svi su želeli samo još jedan dan. Samo još jednu šansu. Da su više voleli a manje mrzeli. Zato živite. Za sve one koji to više ne mogu. Za svu decu koja nisu dobila priliku da odrastu i počnu da mrze sve oko sebe kao vi i koja su se radovala sitnicama. Suncu. Prvoj pahulji. Maslačku. Živite. Grlite. Uradite sve ono što želite a nikad niste imali hrabrosti. Nema kajanja.
Ne znam ko sam ja. Ova devojka sa ove slike ili devojka sa naslovne. Možda sam samo nešto između. Ali, biću dobro. Ja sam uvek nasmejana, nikad se ne žalim. Dobro, malo kukam, ajde. Ja sam uvek dobro. Jer ne dozvoljavam sebi drugu opciju.
Nasmej se strancu u prolazu. Ljuljaj se na ljuljašci kao da imaš 5 godina. Smej se na sav glas. Uberi ljubičice i pokloni ih nekome, eto onako. Sedi kraj one bake što prodaje cveće za 50 dinara i slušaj celu njenu životnu priču, umesto da platis kafu 150 din u kafiću dok trošiš svoju energiju na ogovaranje. Recite ljudima koje volite koliko vam znače. Jer, sutra je novi dan. Ali sutra već može biti prekasno.
(Izvor: telegraf.rs)