„Noć pre toga Ružica Trajković je sanjala da će se nešto strašno desiti, ali nije mogla ni da zamisli da će se to desiti njoj. Nije trebala da bude u prvom autobusu ali je vozač posle pauze bio nestrpljiv da krenu što pre. Nešto kasnije platiće najskuplju cenu za svoje nestrpljenje“ započeo je svoje svedočenje u knjizi „Ostaci autobusa“ Kristijan Kaš, norveški oficir i novinar pri okupacionim snagama KFOR-a.
Taj dan promenio je njegov život. Stav o učešće norveške vojske u ratu protiv Srbije, na ulogu američkog agresora na vojno mešanje u svetske krize koje najčešće i sami izazivaju, počeo je razgrađivati tiho, prvo u sebi.
Sav užas koji ga je preplavio opisao je u toj knjizi jasno dajući do znanja da je napad mogao biti sprečen i da su u njemu učestvovale i međunarodne interesne grupe čije je sredstvo ono protiv čega se samo naizgled bore, krvavi užas terorizma.
Neposredno pre napada britanski vojnici su pregledali autobus zbog opasnosti od podmetnutih bombi, Ružica, sa kojom je kasnije Kristijan obavio intervju, smatrala je da je uobičajena procedura jer „autobusi sa raseljenim Srbima ulaze na neprijateljsku teritoriju okupiranu Albancima“. Ipak ovo je uznemirilo 50-tak putnika autobusa koji su se pitali da li KFOR zna nešto što oni ne znaju? Takođe uobičajeno je bilo i da šiptarska deca kamenjem gađaju autobuse sa Srbima.
„Pokrijmo prozore jaknama da se zaštitimo od kamenica, rekla je Ružica ne znajući da ih jakne neće moći zaštiti od onoga što će uslediti“.
Švedske trupe okupacionih snaga čekale su da autobus pređe administrativni prelaz između centralne Srbije i južne pokrajine. Srbi bi radije da ih obezbeđuju srpske policijske snage ali posle Kumanovskog sporazuma to nije bilo moguće. Dan ranije švedski vojnici su proverili put u potrazi za improvizanim ekslopzivnim napravama, nisu pronašli ništa. Međutim, nisu računali na ratno iskustvo Fljorima Ejupija i njegovih ljudi koji su bili pripadnici terorističkih jedinica UĆK. Znalački su sakrili eksploziv na putu kojim se autobus morao kretati. Sačekali su. Dozvolili su da prethodnica vojne pratnje pređe mesto na kome se nalazio eksploziv a kada je naišao autobus aktivirali su ga i snažni eksplozija je raznela autobus na komade. Delovi autobusa, ljudskih tela i krv poleteli su u svim pravcima, zapisano je u knjizi „Ostaci autobusa“ Kristijana Kaša.
Tako je 16. februara 2001. godine počinjen jedan od najstrašnijih terorističkih napada na Srbe u kome je poginulo 13 a ranjeno 43 putnika. Napad se dogodio na teritoriji sa koje su prognani a koju je trebalo da obezbeđuje međunarodna okupaciona armada koja je dve godine pre toga bombardovala Srbiju kako bi učinila da planovi terorista postanu stvarnost.
Silina eksplozije podigla je autobus u vazduh i odbacila ga petnaestak metara daleko od mesta na kojem se bomba nalazila, navodi se u Unmikovim dokumentima načinjenim neposredno posle napada.
U forenzičkom delu istrage, koji je usledio odmah posle, na mestu sa kojeg je bomba aktivirana pronađeni su opušci cigareta na mestu odakle je aktiviran eksploziv i na osnovu DNK analize pronađen počinilac.
Nedugo zatim, navodi se u izveštaju Unmika, naređeno je da se krater koji je nastao posle eksplozije zatrpa – „kako bi saobraćaj normalno funkcionisao“. Istražitelji tvrde da su na taj način uništeni dokazi. Naredbu da se krater zatrpa izdali su oficiri Kfora.
Norveškog oficira i novinara, Kristijana Kaša, napad je potresao do krajnjih granica. Ne želeći da se odmah prepusti sudu uglavnom je u sebi vodio dilemu o „časnom“ učešću Norveške sa 18 drugih zemalja u bombardovanju Srbije i preuzimanju pune odgovornosti za bezbednost u pokrajini. Ostaci autobusa i ljudskih tela polako su postajali argumenti koji su Kristijana razuveravali u ono što je mislio da zna i da je ispravno. Na kraju ga je obuzeo užas zbog udela koji je sam imao u tome učestvujući vojno u okupaciji pokrajine… Sve što je mogao da kaže bilo je „Srbijo, izvini“. Pokrenuo je internet stranu na kojoj je prikazivao užase i laži kojima se zapad koristio protiv Srba, postao je jedan od najaktivnijih svedoka srpskog stradanja. O tome govori za KM Novine.
„Naravno, bio sam oficir na Kosovu, a ne novinar kao što sam mislio. Činjenica da nisam bio nezavisni novinar je nešto čega sam bio veoma svestan, kao i to da nisam zastupao svoje mišljenje. To je takođe bio faktor za odsustvo neophodne kritičke distance prema tome kako moja organizacija obavlja svoju misiju. I tako sam branio NATO bombardovanje Jugoslavije, a krivicu za bombardovanje pripisivao isključivo Slobodanu Miloševiću“ kaže Kristijan o prvoj fazi i naivnom učešću u okupacionoj misiji NATO-a.
„Kada neko kaže da sam radio kao novinar u sastavu Kfora, ja protestujem. Ne može jedna osoba da bude novinar i istovremeno predstavlja KFOR i NATO. Kada se osvrnem na izjave koje sam pripremao kao predstavnik za štampu, vidim da su bile suviše optimistične ali moj posao je bio da situaciju predstavim u najpozitivnijem svetlu. Ni na koji način nije prijatno kada se osvrnem na svoje izjave iz vremena dok sam bio oficir NATO-a, ali mislim da je važno da sam napravio prvi korak da se lično izvinim. Tek onda Srbi, Albanci i drugi mogu žale za greškama koje su napravili“ nedvosmislen je bivši oficir NATO-a koga je srpski narod razumeo i prihvatio kao svog.
„Što se mene tiče, voleo bih da nisma bio toliko optimističan o mogućnostima funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu i Metohiji“ kaže on iz ugla nekoga ko je kroz miris krvi shvatio da užas nije na suprotnoj strani protiv koje se bori.
„Sasvim sigurno, 16. februar 2001. je bio jedan od najdramatičnijih dana u mom životu. Albanski teroristi su čekali sa improvizovanom eksplozivnom napravom van Podujeva na prelazu sa pokrajinom kod Merdare iz centralne Srbije. Bomba je ubila 12-toro ljudi, uključujući i malog Danila koji je imao 2 godine, zajedno sa oba roditelja. Ja sam stigao na mesto napada sat i po posle eksplozije.
Postoje pouzdani dokazi koji ukazuju na odgovornost za zločin pripada Ejupiju koji je bio vođa terorista koji su čekali pored puta. Takođe postoje pouzdani dokazi koji ukazuju da je Ejupi bio sredstvo CIA-e da destabilizuju Srbiju, takođe i posle pada Slobodana Miloševića.
Ejupi je kasnije osuđen na 40 godina zatvora, ali je ubrzo pušten na slobodu zbog „nedostatka dokaza“. Ali onda je takođe radio za CIA i uspeo da „pobegne“ iz američke vojne baze Bondstil… Ejupi je zbog ovoga veliki heroj kod Albanaca na Kosovu i Metohiji, tako oni nastavljaju da narastaju u svom nacionalizmu. To je bio dan kada sam počeo da se pitam da li smo uradili pravu stvar kada smo otišli u rat protiv Jugoslavije.
Do današnjeg dana, još uvek se sećam mirisa, delova tela i krvi. Prve tri tri fotografije su moje , a ostali su iz istrage. Zahvaljujući Gorici Šćepanović (koja se i sama nalazila u autobusu u trenutku napada) mogu da ih prikažem. Ali upozorenje: Ove slike su veoma potresne. Nemojte ih otvoriti ako niste spremni za to. I nemojmo nikada zaboraviti žrtve i nikada odustati od borbe za pravdu.
U terorističkom napadu na autobus u Livadicama kod Podujeva stradali su:
1. Nenad Stojanović (rođen 7. jula 1943.) Niš,
2. Milinko Kragović (rođen 5. januara 1943.),
3. Lazar Milikić (rođen 19. juna 1936) Lipljan,
4. Dragan Vukotić (rođen 2. novembra 1954.) Kosovo Polje,
5. Snežana Čokić Vukotić (rođena 16. februara 1975.) Lipljan,
6. Danilo Čokić (rođen 1999. ’02.), imao je dve godine, sin Dragana Vukotića i Snežane Čokić Vukotić. (Napomena: majka Danila Čokića bila je u poodmaklom periodu trudnoće i uskoro su očekivali prinovu što broj žrtava podiže na 13. a ovo uglavnom niko ne pominje),
7. Slobodana Jovanić, možda Slobodan, 1970-08-12, iz Kraljeva
8. Mirjana Dragović (rođena 12. januara, 1981.) Laplje Selo
9. Sunčica Pejčić, (rođena 14. januara, 1972.) Priština,
10. Tihomir Stojković (rođen 18. januara 1969.) Kosovska Kamenica
11. Živana Tokić, (rođena 5. maja 1948.), Skulanevo, centralno Kosovo, upokojila se 10 kasnije od posledica zadobijenih povreda,
12. N. Tokić, Živanin suprug. Upokojio se dva meseca kasnije od rana zadobijenih u ovom terorističkom napadu.
Kristijan smatra da je napad na autobuse Niš – ekspresa takođe važan da se razume širi kontekst u kome su se NATO, Kfor i međunarodna zajednica rukovodili. „Posebno američke obaveštajne službe su aktivno koristile šiptarske naoružane grupe da destabilizuju demokratski izabranu vladu u Beogradu, čak i posle pada Miloševića“ tvrdi Kristijan.
U tekstu koji je ranije pisao „SAD destabilizuju Srbiju albanskom gerilom“, daje mnogo detalja o tome.
„Nakon što su KFOR i takozvana Međunarodna zajednica preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom 12. juna 1999. godine, dozvoljeno nam je da podržavamo albansku gerilu, zovite ih teroristima ako želite, da destabilizuju Srbiju. U ovom članku, ja vas vodim na putovanje kroz moja lična iskustava i susrete kao novinar sa ovim pobunjenicima“ kaže Kristijan.
Osim što njegovo iskustvo, svedočenje i borba predstavljaju odličan trag i dokaz o vremenu koje svi polako zaboravljamo i koje će postati objekt konstrukcije iz nekadašnjih zabeležaka, koje mogu biti „mnogo optimističnije“ nego što je to stvarnost bila, ono što Kristijan beleži predstavlja jedan od retkih krunskih dokaza umešanosti SAD i njihovih saveznika agresora, protiv Srbije. To u potpunosti objašnjava da su teror i progon sprovodili Šiptari najčešće uz punu američku logistiku pa čak i na inicijativu. Upravo zato nema ni jednog kažnjenog teroriste zbog zločina nad Srbima koje su oni počinili.
Takođe, saznanja ukazuju na direktnu destabilizaciju i uništenje srpske države kao bilo kakvog relevantnog političkog subjekta. A u takvim pohodima žrtve, uglavnom srpske, nisu ni slučajne ni nepoželjne. Strahom, očajanjem, nepravdom i poniženjem treba uništiti svaki otpor i od naroda-žrtve načiniti podanika koji će takvim položajem čak biti srećan. To, kao što vidimo ovih dana, uspeva u krugovima od strane Zapada kontrolisanih političara i vlastodržaca ali narod se ne miri sa svojim žrtvama i ovako grubo masakriranim sunarodnicima samo zato jer su Srbi čija smrt treba da oslabi i druge Srbe.
Žrtve čijeg se stradanja sećamo na današnji dan, sasvim sigurno su u dobrom broju pred Gospodom i molitvenici za svoj narod. Kao i drugi pravedno stradali, i današnjih 13 duša čeka na pravdu i trenutak da se narod ohrabri, urazumi i pokrene na povraćanje svoje zemlje i svog dostojanstva.
Nadajmo se samo da nam za to ne trebaju nove, nevine žrtve.
(Izvor: KM Novine/ Autor: Ivan Maksimović, Preuzeto sa: Intermagazin.rs)