Ovaj Deda Mraz zapravo nije onaj pravi sa Severnog pola, već jedan mladić iz Srbije koji u vreme novogodišnjih praznika stavi masku na sebe kako bi zaradio džeparac i uveselio naše građane. A kako je uopšte došao na ideju da se bavi ovim poslom i kakvo je njegovo iskustvo pogledajte sami.
Reci nam za početak odakle uopšte ideja da postaneš Deda Mraz u Srbiji?
Kako to obično biva kod nas, moj džep je jednog dana počeo da viče: -Prazan sam, prazan sam! Morao da smislim način kako da ga napunim. Razmišljao sam koji bi honorarni posao mogao da mi reši probleme i izbor je spao na posao Deda Mraza. Praktično, prazan džep me je naveo na to, ali nijednog trenutka nisam zažalio. Osećaj koji imate kada usrećite i nasmejete dete, ne može se opisati rečima niti nadoknaditi novcem. Radio sam u jednom foto studiju u Kragujevcu koji je imao zakupljen prostor u tržnom centru kao i po predškolskim ustanovama.
Pretpostavljam da nisi oduvek bio „deda“. Čime si se bavio pre toga?
To čime se ja bavim donekle ima veze sa ovim poslom. Amaterski sam se bavio glumom 7 godina, pokušao čak i da upišem akademiju, tako da mi glupiranje pred velikim brojem ljudi nije predstavljao problem.
Deca su najiskrenija ali i najzahtevnija publika. Da li je bilo nekih ne daj, Bože, neprijatnih situacija?
Ja se kao Deda Mraz naviknem da mašem i smeškam detetu. Onda se presvučem u civilno odelo, krenem ka kući i uhvatim sebe kako i dalje to radim. Naravno, sam Bog zna šta roditelji pomisle u tom trenutku, ali nikad nisam upadao u neprijatne situacije. Njihov pogled bi me terao da bežim glavom bez obzira. Ko će njima sad objasniti ko sam ja i šta to radim...
*Foto: Reuters
A nekih anegdota?
Jedna koju pamtim je vezana za početak moje dedamrazovske karijere. U nekom trenutku sam bio okružen većim brojem dece. Čučnuo sam kako bismo bili na istoj visini. Jedna jako fina devojčica mi je prišla, skinula kapu i počela razdragano da beži koliko je noge nose. I svima smešno, osim, naravno, Deda Mrazu koji trči kroz butike za njom pokušavajući da vrati kapu.
Da li si uveseljavao samo decu ili i odrasle?
Dete koje je upoznalo mene kao Deda Mraza biće veselo do kraja života, u to sam siguran. Naravno, trudile su se mame ponekad da ja ostanem prisutan u životu njihovog deteta na duže staze, ali to je priča za neke druge stranice. Mogu da kažem da sam svojim šalama uveseljavao decu, a i odrasle sa one lepše i plemenite strane.
Kako su deca reagovala kada te vide?
Iskustvo je pokazalo da se deca od 2-3 godine najviše plaše. Mali su i nesigurni, a i znaju valjda da niko normalan ne bi šetao u kaputu sa kapom, bradom i u čizmama i to na 25 setpeni. Šalu na stranu, osećaj kada vidite da ste nekome izmamili osmeh kada vam trči u zagrljaj, još ako je dete, stvarno je neopisiv. S druge strane, bilo je i onih niskih udaraca na samopouzdanje kada se dete rasplače čim me vidi i na sav glas poviče: -Mama, eno ga, bežimo! Ali, sve to ide u rok službe.
I pored svih lepih trenutaka koje si doživeo, ipak si odlučio da se povučeš iz posla. Zašto?
Preselio sam se u drugi grad. Onda sam seo i malo se preračunao- registracija sanki, pa zimska zaštita (umesto zimskih guma), onda irvase na tehički pregled, pa putarina na svakoj naplatnoj rampi, pa deda po zimi radi, mora malo da se ugreje, a kako će nego čašicom ili dve i da ne idem dalje, spisak je poduži. Sve to kada saberete, vidite da je to mnogo skup posao u Srbiji. Onda sam odlučio da se povučem u prevremenu penziju. Trenutno sam na masteru na jednom beogradskom univerzitetu iz oblasti finansija. Složićete se da su finansije usko povezane sa mojim prethodnim poslom. A u međuvremenu, merkam mesto Uskrčnjeg zeke. Čuo sam da je mnogo bolje plaćen. Ali, o tome tamo negde oko 15. Aprila. Do tada, ostajte mi zdravi, srećni i veseli. Voli vas vaš Deda Mraz.
(Izvor: Srbija Danas/ Jelena Nikolić)