Filip, Mia, Milica i Anđela su mali heroji koji su prošli pravi pakao i uspeli da pobede leukemiju zahvaljujući vedrom duhu, velikoj snazi i veri u bolje sutra.
Prvi susret sa bolešću nikada nije lak.
- Za sve roditelje saznanje o bolesti deteta je veliki šok. Nakon prihvatanja te činjenice, kada roditelji shvate da nije u pitanju greška, sledi faza upoznavanja sa "neprijateljem" - objašnjava Vukašin Čobeljić, psiholog Univerzitetske dečje klinike.
Važno je znati da se maligne bolesti kod dece generalno uspešnije leče nego kod odraslih, kao i da je leukemija u velikom broju slučajeva izlečiva bolest kod dece.
- Roditeljska smirenost, optimizam i vera u izlečenje su osnova detetove sigurnosti. Najvažniji savet za roditelje je da se ne opterećuju mislima šta sve može da se dogodi. Nakon izlečenja deca se u potpunosti vraćaju svakodnevnim aktivnostima - priča Čoveljić.
*Foto: Blic / RAS SrbijaPrate svetske standarde: Dr Zoran Radojičić, direktor Univerzitetske dečje klinike
Tokom dvehiljaditih u proseku je bilo je oko 200 novih slučajeva na godišnjem nivou, sada se taj broj popeo na 350 dece godišnje.
- Najčešće maligne bolesti kod dece su leukemije, koje čine 30 odsto svih malignih bolesti na dečjem uzrastu, zatim tumori centralnog nervnog sistema (25 odsto), limfomi (15 odsto), neuroblastomi (10 odsto), tumori bubrega tumori mekih tkiva (osam odsto). U lečenju određenih malignih bolesti kod dece imamo nivo najboljih svetskih rezultata - objašnjava prof. dr Dejan Škorić, pedijatar, hematoonkolog.
Maligne bolesti se leče u pet centara u Srbiji.
- Pratimo svetske standarde. Trudimo se da nabavimo najbolju terapiju, i u tome ne zaostajemo za kolegama u velikim svetskim centrima - rekao je prof. dr Zoran Radojičić, direktor Univerzitetske dečje klinike.
Mia Anđelković: Važno je da niste sami
- Rekla bih drugoj deci koja su bolesna da nisu sami, da uvek budu pozitivni i da se smeju - ovo su reči Mije Anđelković (11), koja je prošla golgotu i uspešno vodi bitku protiv najrizičnije vrste leukemije.
*Foto: M.Mitrović / RAS Srbija: Mia Anđelković sa ocem Bojanom
Bojan Anđelković, Mijin tata, koji je 10 godina bio samo pasivni učesnik u njenom životu, tog trenutka odlučuje da uradi sve za svoje dete.
- Kada sam je video kako leži na tom krevetu u Tiršovoj, ona se nasmejala. Da li je u meni videla spas ili se obradovala što sam došao jer je bila željna vremena sa mnom, ne znam, ali znam da je bila srećnija. Iz dna duše sam verovao da će se izlečiti. Ni dan-danas ne znam odakle mi snage - priča Bojan.
Živahna devojčica pala je u krevet, a otac je svakodnevno na rukama nosio svoju malenu i smehom se borio protiv bolesti.
- Morao sam da glumim, da se smejem i kada mi se ne smeje - priseća se Mijin tata.
Velika vera i hrabrost održala je devojčicu i njenog tatu u pozitivnom duhu čak i u trenutku kada im je javljeno da neće doći do presađivanja koštane srži.
- Tog 32. dana su nam javili da ne mogu da joj presade koštanu srž i krenu s terapijom. Sutradan su nam javili da je ipak moguće i da počinjemo sa lečenjem - kaže Anđelković.
Tegobe i muke ove hrabre devojčice ne mogu se opisati rečima. Zbog ogromnih bolova koje je osećala nije mogla da spava.
- Ne možete da zamislite kako izgleda kada ona kaže "tata boli me, okreni me", a ja je onda milimetar po milimetar pomeram kako bi našla ugodan položaj. Mia je gubila kilograme, sa 37 spala je na 29. Osećao sam kako joj dodirujem kosti - priseća se s tugom u očima tata ove devojčice.
Nakon godinu dana Mia je stala na svoje noge i napravila dva-tri koraka, a onda zaplakala i rekla "ja hodam".
- Osećaj je bio čudan, ali sam bila srećna - objašnjava ona.
Kako to uvek biva, nijedna muka ne ide sama. Taman kada se malo oporavila i stala na noge, došlo je do preloma kosti. Dva uganuća, izliv krvi u mozak i osteoporoza pridružili su se leukemiji.
- Na svu sreću, uspeli smo i to da prebrodimo, a ja sam odlučio da nikada ne kažem da je odlično, već da idemo nabolje - priča Bojan.
Škola i drugari najviše su nedostajali ovoj devojčici, uprkos brojnim posetama i druženjima željno je isčekivala da se igra sa njima.
Mia Anđelković danas je znatno bolje. Njeno lečenje biće zvanično završeno u novembru, nakon dve godine borbe. Ona danas čvrsto stoji na svojim nogama.
Anđela Mihajlović: Psiholog nam je pomogao
- Izvukli smo na lutriji. Iako je moje dete dobilo rak krvi, imali smo sreće što je u pitanju najblaži oblik koji se u 90 odsto slučajeva leči - ovo su reči Mile Mihajlović, Anđeline (6) majke koja je prošla trnovitim putem leukemije.
*Foto: privatna arhiva / Privatna arhiva Trnovit put devojčice: Anđela Mihajlović iz Aleksandrovca
- Kao što to uvek biva, niko ne veruje da će baš njemu da se desi nešto loše, tako smo i mi reagovali kada je Anđeli dijagnostikovana leukemija. Borbenost i snaga kakvu samo roditelj može da ima uvek nas je održavala u pozitivnom raspoloženju i verovali smo da će se Anđela izlečiti - priča majka nasmejane devojčice.
Borba sa bolešću bila je teška i mukotrpna, a pomoć psihologa mnogo je pomogla porodici Mihajlović.
- Moje dete se pod lekovima pretvaralo u neko drugo. Takav bes i mržnju ranije nisam videla. Sama bolest je za nju bila veliki šok i na početku nije želela da sarađuje - nerado se priseća Mila.
Beli mantili, bolnica, veliki bolovi i odvojenost od kuće predstavljali su potpuno jedan novi svet. Ipak, od deteta koje nerado uzima terapiju Anđela je vremenom postala veoma poslušna devojčica koja odlično sarađuje sa doktorima.
Rezultati analize krvi sada su odlični, a devojčica je živahnija nego ikad pre.
- Savetujem svim roditeljima da potraže pomoć psihologa, jer koliko god da smo jaki, veoma je važna podrška - savetuje Mila Mihajlović.
Filip Marković: Borba mladog fudbalera
Želim da izmislim patent kako da braunila ostane duže u veni i da ubadanje bude što bezbolnije - reči su Filipa Markovića (18), koji je nakon godinu dana od dijagnostikovanja leukemije, zahvaljujući timu stručnjaka i pozitivnom razmišljanju, uspeo da pobedi ovu tešku bolest.
*Foto: privatna arhiva / Sportista vedrog duha: Filip Marković
- Filip je uvek bio zdrav sportista, nikada se nije razbolevao. Tokom treninga prošle godine počeo je da oseća malaksalost, zatim blagu temperaturu. Nakon dva-tri dana ponovo je osetio bol u mišićima i malaksalost. Simptomi su se ponovili. Uputili su nas na Univerzitetsku dečju kliniku i tu je otkriveno da Filip ima leukemiju - objašnjava za "Blic" Zoran Marković, Filipov tata.
Kada su stigle analize koštane srži, Filipovi roditelji bili su u šoku.
- Duge i teške hemoterapije, kao i bolan i naporan period nalazili su se pred nama. Filip je hrabro pratio uputstva, uzimao terapiju i ohrabrivao sve nas da će biti bolje - priča Zoran.
Roditelji ovog tinejdžera nisu ni sanjali da će im se život promeniti tako odjednom, ali ipak su uspeli da ostanu pribrani.
- Prvih mesec dana Filip je krio svoju bolest. Nismo pitali zašto nije želeo da se zna, već smo poštovali njegovu odluku. Kada su saznali njegovi prijatelji, postali su mu velika podrška pored porodice. Ipak mi se čini da su mu najviše nedostajali treninzi i fudbal - objašnjava Zoran.
Dilema u vezi s lečenjem pojavila se kada je došlo na red takozvano zračenje.
- Na nama je bilo da li ćemo da pristanemo na zračenje ili ne. Iako ovaj postupak može da izazove brojne probleme, rešili smo da se upustimo u izazov i sada kada pogledamo, sigurni smo da smo dobro postupili - priča otac hrabrog dečaka.
Milica Simić: Najvažnija je snaga volje
Otvori se zemljo, da propadnem - bila je prva misao Sandre Simić, majke Milice (8) koja je uspela da nakon duge i teške borbe pobedi leukemiju.
*Foto: privatna arhiva / Privatna arhivaMilica Simić sa majkom Sandrom
- Milica je imala temperaturu, a mi smo to povezivali sa zubićima. Spavala je više nego inače, ali smo mislili da je umorna. Jednog nedeljnog jutra, Milica i tata kao i obično otišli su u pekaru da doručkuju. Tada se dogodio šok, pomodrela su joj usta i počela je da se trese - ispričala je Sandra.
Kada su u Univerzitetskoj dečjoj klinici Milici dijagnostikovali leukemiju, njeni roditelji nisu znali šta ih je snašlo.
Biti jak nekada može da bude veoma teško. Biti istrajan, još teže. Najteži je ipak bio dan kada je majka hrabre devojčice čekala da gradom zavlada tama i svi utonu u san, da može da isplače suze u kojima se gušila u sebi.
Milica me je pitala "mama, zašto plačeš", a ja sam morala da budem jaka zbog nje.Sandra Simić, majka
- Nekoliko puta sam izlazila na terasu bolničke sobe i vraćala se sa suzama u očima. Milica me je pitala "mama, zašto plačeš", a ja sam morala da budem jaka zbog nje. Tog prvog dana čekala sam da ona zaspi kako bih izašla na terasu i isplakala se da niko ne čuje. Nakon toga rekla sam "sada je dosta, moramo da se borimo" - objašnjava Sandra.
Sandra je preuzela lečenje deteta na sebe, dok je suprug zarađivao novac.
- Nosila sam dete na svojim rukama, sama je vodila kod lekara. Bilo bi mi lakše da je bar parking bio obezbeđen, pa da po ciči zimi ne moram da je nosim do klinike - priseća se ona.
Suočavanje s bolešću malena je lepo podnela, uz muziku je uzimala terapiju i onda kada nije mogla da stoji na svojim nogama.
- Kuća nam je bila karantin. Tek sada shvatam koliko je bilo opasno da u tim trenucima naša ćerka dobije neku infekciju. Srećom, imamo vrhunske stručnjake i zahvaljujući njima moje dete je danas zdravo - tvrdi Miličina majka - priseća se Sandra.
Aleksandra Ljajić: Boriću se da završim fakultet
Mene niko neće pitati kada budem imala 25 godina da li sam imala leukemiju ili ne, zato moram da se borim, učim i završim fakultet nakon srednje škole - kaže Aleksandra Ljajić (18), koja je u sedmom razredu obolela od teške bolesti.
*Foto: A. Ljajić / Privatna arhivaAleksandra Ljajić
Uprkos veoma visokoj temperaturi i velikim bolovima koji su šetali u organizmu, niko nije ni slutio da Aleksandra, koja je u to vreme pohađala sedmi razred, ima rak krvi. Nakon što je izvađena koštana srž i dijagnostikovana bolest, usledio je šok.
- Bolje da vam ne kažem kako je izgledao trenutak kada smo saznali, kao smrtna kazna. Neko je morao da bude jak, to sam bila ja. Samo pozitivna energija me je održavala - priča Zorica Petrović, Aleksandrina mama.
Taman kada smo se privikli, opala mi je kosa. To je bio ponovni šok. Vremenom sam se pomirila sa tim, znala sam da mora tako da bude i da će biti bolje.
Ova devojčica, po uzoru na svoju mamu, bila je pozitivac. Umesto da klone duhom, izabrala je da se bori. Pomoć psihologa veoma joj je pomogla, a gubitak kose joj je najteže pao.
- Taman kada smo se privikli, opala mi je kosa. To je bio ponovni šok. Vremenom sam se pomirila sa tim, znala sam da mora tako da bude i da će biti bolje. Kada su me ljudi gledali čudno u gradu, znala sam da nisam ja kriva što je opala. Drugari su me prihvatili takvu kakva jesam - kaže Aleksandra.
Adolescentima najteže pada to što zbog bolesti moraju da budu odvojeni od društva, škole, izlazaka Zorica Ljajić, majka
Iako u prvo vreme Aleksandrini drugari nisu mogli da je posete, stalno su je ohrabrivali i bili uz nju preko telefona i društvenih mreža.
- U tim trenucima podrška je mnogo značila. Trebalo joj je da oseti da nije sama, da smo svi uz nju. Adolescentima najteže pada to što zbog bolesti moraju da budu odvojeni od društva, škole, izlazaka - priseća se Zorica.
Tokom prolaska kroz strašne trenutke trudila se da bude pozitivna, a kada bi neko od dece koju je zadesila ista sudbina poklekao, ona bi ga hrabrila i motivisala da ide napred.
- Sa trinaest godina Aleksandra je osudila narkomane rečima "oni se bodu i umiru od toga, a mene bodu da ostanem živa". Znala je da će biti izlečena, verovala je u to - kaže njena majka.
Nakon što je završila osmi razred, Aleksandra je upisala Ekonomsku školu u kojoj ostvaruje odlične rezultate.
- Mene niko neće pitati kada budem imala 25 godina da li sam imala leukemiju ili ne, zato moram da učim i završim fakultet nakon srednje škole - kaže ona.
(Izvor: Novosti.rs)