Osim što spaja dva kraja u našoj prestonici, tačnije, Jerković i Konjarnik, ovaj most se zapravio proslavio po kraljicama noći, odnosno prostitukama koje tu ordiniraju već od 20 časova. Ko god da prođe tuda i sam se uveri da je ponuda šarenolika, ali se uglavnom svodi na polu-pijane i drogirane ženske u pocepanim stvarima, bundicama i po neki transvestit.
Imam tu sreću da živim u prelepom kraju punom parkova, ali nesreću što živim u zgradi koja je prva u ulici na čijem ćošku mame svoje mušterije.
Svi mi koji tu živimo već odavno smo navikli na sve to. A one su ponekad toliko opuštene i da ti zatraže cigaretu ili sitno za kondome. Istina je da nimalo nije prijatno prolaziti tuda. Pogotovu ako se vraćate malo kasnije kući. Uvek je u njihovoj blizini i takozvani makro koji ih sa neke klupice u dečjem parku posmatra. Ponekad ih policija rastera, ali se one ponovo vrate ili samo se spuste malo niže, baš ka mostu. Ali, tu su.
Hiljadu puta mi se desilo da mi kada prolazim tuda stanu kola i da me neke sumnjive “njuške” pitaju, “alo, jel radiš?” ili, “gde si mače, nisam te viđao ranije”. Zgroziš se u sebi i samo produžiš dalje.
I na to se nekako navikneš, ali da me policija zaustavi i legitimiše kao jednu od “dama koje prodaju svoju ljubav”, e to, nisam ni u snu pomislila da može da mi se dogodi. Ali, jeste. I bilo je baš neprijatno!
Vraćala sam se iz grada sa dečkom. Bila ja kasna noć. Vikend. Stali smo kolima na parking ispred zgrade. Bila sam obučena u bundicu i lakovane pantalone. Nismo odmah izašli i kola. Ostali smo par minuta unutra, nešto pričali, a u jednom trenutku zabljesnule su nas baterijske lampe. Samo se čulo: “Izađi napolje”.
*Foto-ilustracija: Milena Đorđević
U prvi mah nam nije bilo jasno o čemu se radi, dok jedan policajac nije došao do mog prozora, do suvozača i počeo da mi lupa po prozoru i viče, “Ti, ti, izlazi napolje”. Ja otvorim vrata i on mi kaže, “Izađi odmah!”
Izađem i čovek u plavom uperi lampu direktno u moju facu. Dečko je pokušao da izađe, međutim, ovaj drugi mu je rekao da ne mrda iz kola.
– Daj ličnu kartu – kaže mi. Kao za baksuz, nisam je imala kod sebe. Pitam ga, “Zašto?”
Zagleda i dalje po meni onom baterijskom lampom, u tom trenutku je dečko uspeo da izađe iz kola i drekne: “O, čemu se, bre, ovde radi?
– Pa, gledamo da li “radi” – reče jedan – Okej, ali vidimo da nije to u pitanju.
Kada su videli da su pogrešili, izvinjavali su se, a ja sam ih na kraju pitala, “Pa, dobro, zar vam ja stvarno ličim na prostituku?”
– Pa ne, samo smo videli tu bundicu i parkirana kola… – odgovori.
Verovali ili ne, nikad više nisam obukla tu bundicu! I nikad me više policija nije zaustavila u mojoj ulici i pomešala sa jednom od lokalnih “ćoškara”.
(Izvor: Telegraf.rs)