Mladenka (47) i Zoran (45) Gojković iz Barzilovice kod Lazarevca imaju najveću porodicu u ovom delu Srbije – sedam sinova i tri ćerke! Iako svakodnevno prehranjuju desetoro gladnih usta, tvrde da su srećni i zadovoljni i da im nije potrebna nikakva pomoć.
Počasni član porodilišta
U lazarevačkom porodilištu Mladenka Gojković je počasni član. Posle trećeg deteta već su je svi znali i veza joj nije bila potrebna. Kako kaže, imala je tretman bolji nego u hotelu.
– Uvek su lepo brinuli o meni, pomagali mi i imala sam poseban tretman. Šalili smo se da su mi postali druga kuća. Kada bih dobila neke pare, prvo bih uložila u lazarevačko porodilište, jer su mi u njemu pomogli da rodim toliko zdrave i prave dece – zahvalna je Mladenka.
Njihovo najstarije dete, sin Stefan ima 22 godine, dok je najmlađi četvorogodišnji Duško i, kako tvrde, svi se lepo slažu.
Najveće bogatstvo
Mladenka je domaćica, a Zoran radi kao vozač i njegova skromna plata im je jedini izvor prihoda. Ipak, kažu da i pored toga njihova deca nikada nisu ni gladna ni prljava.
– Izbegla sam iz Knina i udala se sa 24 godine. Da mi je neko pričao da ću biti majka desetoro dece, ne bih mu poverovala ni u snu! Ali danas, sa ove tačke gledišta, mogu da se zahvalim samo Gospodu Bogu. Za mene nema većeg uspeha i sreće nego kad vidim da su moja deca nasmejana, sita, zdrava i vaspitana. Ni sve pare sveta to ne mogu da kupe. Dok god smo skromni i zdravi, ništa nam neće faliti i ni na šta se nećemo žaliti – priča Mladenka.
Gojkovići su prešli težak put, ali Mladenka tvrdi da su ga sami birali.
– Živeli smo kao podstanari 15 godina i jedini cilj mi je bio da svojoj deci obezbedimo krov nad glavom. Sada imamo svoju kuću, a deca su nam podeljena po sobama, na starije i mlađe, dečake i devojčice. Svi imaju svoj dnevni raspored u kuhinji i kupatilu i toga se pridržavaju. Najviše volimo praznike, kada smo svi na okupu, pa nam gosti i ne trebaju. Uvek spremimo malo bogatiji ručak, tortu i sokove. Okitimo kuću, pustimo muziku, veselimo se, smejemo, bolje nego u restoranu. Meni je tada srce puno, a to nema cenu. Sami smo napravili ovoliko dece i zato ni od koga ništa ne tražimo – ponosna je Mladenka.
Kako kaže, svoju decu je naučila da vole, poštuju i cene sitnice
Svako ima svoje obaveze
Ko ne zna, a prolazi pored doma Gojkovića, nikada ne bi mogao da pretpostavi da u kući živi višečlana porodica. Tamo su svađe retke, a smeh i šala su svakodnevni.
– Nikada nisu dobili batine, već samo kaznu. Kada se igraju, svako ima svoju ekipu i svoj ćošak. Mlađi se igraju sa igračkama ili gledaju crtani, ovi stariji imaju zajedničke teme i milina svima. Uključeni su i u kućne poslove. Dok jedni donose drva ili čiste dvorište, ostali sređuju svoje stvari, idu u prodavnicu, pomažu u kuhinji. Jovan i Stefan takođe zarađuju honorarno, pa se uvek trude da nešto kupe ovim mlađima ili za kuću – ističe otac Zoran.
– Svoju decu sam učila da ne budu alava i pohlepna. Odeću, obuću, toplu sobu i tri obroka uvek imaju. Pomoć ne tražimo, ali je i ne odbijamo. Nikada me nije bilo sramota da od nekog uzmem stvari ili nameštaj, jer nama to znači. Tome učim i svoju decu, da budu ljudi! Zato i jesu miljenici u selu – ističe ova majka.
Kad dođe škola…
S obzirom na to da dece ima puno, nemoguće je da svi dobiju stvari u isto vreme. Najveći je problem, kaže Mladenka, kada se kreće u školu.
– Najviše mi muke zadaje 1. septembar, jer volim da prvog dana škole svi budu lepo obučeni. Iako Zoran radi od jutra do mraka, ne možemo svima da priuštimo sve u isto vreme. Prioritet imaju oni koji kreću u prvi razred. Ostali se strpe, pa sačekaju svoj red. Nešto naslede od starije braće, nešto kupimo ili dobijemo. I na kraju svi su zadovoljni – otkriva Mladenka.
(Izvor: Beograd.in)