Gotovo dva meseca Senta Milenković se borio s bolešću, teškom upalom pluća i svinjskim gripom, kako su tvrdili mediji. Priman je u bolnicu, pa vraćan na kućno lečenje, potom je ponovo odlazio na celodnevnu brigu lekara u drugu bolnicu. Preminuo je 28. februara, bez zvanične informacije o tačnom uzroku smrti.
Mada su svi mediji preneli vest o Milenkovićevoj iznenadnoj smrti, komemoraciji, vremenu i mestu sahrane, o samom Senti su malo šta imali da objave. Uglavnom nekoliko šturih i znanih rečenica o tome kako je bio najčuveniji telohranitelj u Srbiji, verna senka Slobodana Miloševića i, to sam od samog Sente saznao, najčuvenije neistine da je na Gazimestanu iza tadašnjeg predsednika Srbije stajao s rukom na dršci pištolja.
PONUDE
Ukoliko su ga u poslednjih desetak godina novinari više saletali u želji da „otvori dušu“ i ispriča kako je bilo živeti uz Slobodana Miloševića duže od decenije, brinuti o njegovoj bezbednosti i nadgledati s kim se sreće - naravno, i o čemu razgovara - Milenković je bio uporniji u stavu da to ne čini. Ali planirao je nešto svoje.
Pretpostavljajući da nema razloga da budem uspešniji od svojih kolega, sa Sentom sam pre nekoliko meseci kontaktirao preko zajedničkih prijatelja, dvojice „posrednika“, koji su bili neka vrsta garancije da preko puta sebe neće imati novinara koji će ni od čega napraviti nešto. Prihvatio je da se vidimo, popijemo kafu u kafiću na Senjaku, u blizini mesta gde je živeo. Stigao je sa sporta, na kojem je bio s prijateljima. Upitao sam „fudbal ili nešto drugo s loptom“, odgovorio je - džudo. Rekao je da voli trening i šetnju, da je oboje potrebno radi zdravlja.
*Foto: Nebojša Mandić, Senta Milenković
Bilo mu je znano zbog čega sam kontaktirao s njim. Poput drugih, želeo sam da čujem njegovu priču. Naravno, i da je objavim u novinama. Nikada je, sem prijateljima, a i njima „na kašičicu“, nije ispričao. Sticajem tragičnih okolnosti ispostavilo se da je tada verovatno vodio jedini razgovor s novinarom koji se nikako ne bi mogao nazvati intervjuom. Nijednom od nas dvojice nije bilo ni u primisli da će, nažalost, zapravo biti nešto slično.
I pre nego što je to jasno izgovorio, uvijeno i ni na koji način grubo ili uvredljivo, bilo je jasno da od „ispovesti“ za Njuzvik neće biti ništa. Bar u tom trenutku. Tako je i rekao. Možda kasnije. I potom donekle ponosno objasnio da odavno ima ponude iz Nemačke i Francuske da o svom životu uz Slobodana Miloševića objavi knjigu. Zapravo, Francuzi su mu, mislim, nudili mogućnost učestvovanja u snimanju dokumentarnog filma u kojem bi imao noseću rolu. Nisam siguran, ili mi je on nemušto i nedovoljno jasno ispričao šta je čija ponuda, ili ja to nisam dobro upamtio, ili je, što nije nemoguće, to svesno uvio u nepreciznost kako ga kasnije ne bih „odao“.
Kako god, vagao je između ponuda u kojima finansijski deo izvesno nije bio zanemarljiv, mada ih nije naveo, i s druge strane potrebe da „prođe još neko vreme, da istroše sve gluposti ovi što pišu o predsedniku, a nemaju pojma šta je i kako je zaista bilo“. Tako je doslovce rekao. Nisam zahtevao da objasni da li je za pisanjem knjige imao potrebu kako bi branio sada pokojnog predsednika - stalno ga je tako oslovljavao - ili zato što su ga izjedale neistine objavljivane o njemu. „Ko je od mene mogao bolje da zna s kim se predsednik viđa češće, s kim retko, koga voli da vidi, a koga ne, koga poziva na proslave, kod koga odlazi, a koga izbegava...“
Na detalj da je neko iz mog bliskog okruženja, koliko znam, više puta bio na slavljima s bračnim parom Slobodan Milošević - Mira Marković, uz blagi smešak je odgovorio: „E, koliko smo Novih godina proveli zajedno u Karađorđevu“. Bilo je jasno da apsolutno sve zna. Nije bilo potrebe za druge „provere“.
Sugerisao sam mu da sa objavljivanjem knjige, ako je ozbiljan u nameri, pohita, jer ni tema Miloševićeve ere neće beskrajno biti zanimljiva. Posebno ne mlađima. Stekao sam utisak da o činu pisanja gotovo i ne razmišlja, kao da se takvo štivo samo od sebe sastavlja, da je to prosto pitanje rutine, iako je on nema za taj posao. Nisam insistirao. Možda je imao dogovorenu pomoć za taj deo posla.
*Foto: Profimedia, Senta Milenković i Slobodan Milošević
Mnogo je to vremena. I mnogo svakojakih okolnosti. Iako je uveliko bio u penziji, a predsednik Milošević odavno mrtav, nikakve pikanterije nije želeo da pominje. Znao sam da takav odnos ne meri platom koju je primao, kasnije generalskom penzijom, privilegijama koje, koliko se zna, nije zloupotrebljavao. Za tako nešto je bio ili beskrajno uvežban, ili je, deluje približnije, jednostavno takav bio po prirodi. Retko bi između reči blesnula varnica nečega što bi se moglo smatrati posebno zanimljivim.
„Sve je pogrešno. I za onu čuvenu fotografiju na Gazimestanu tokom proslave 600 godina Kosovskog boja, kada sam na bini stajao iza predsednika. Ostalo je upisano da sam držao ruku na dršci pištolja ispod sakoa. Glupost. Duvao je vetar i jednostavno sam pokušavao da namestim sako. Nikakav pištolj. Besmisleno bi bilo da sam ga nosio jer su okolo i u masi naši ljudi sve pokrivali. Tako se radi. Ali, eto, ta laž je ostala upisana kao istina. I šta očekuju? Da demantujem u medijima da sam nosio pištolj? Svašta.“
PORODICA
Iz sadržine dvosatnog razgovora, zapravo više slobodnijeg ćaskanja, ništa ružno ili po druge optužujuće nisam uspeo da čujem. Osim neodređenog zaključka, bez ikakvih imena, da je većina objavljenog o Miloševićevom životu zasnovana na netačnim podacima i pogrešnim utiscima.
Mediji su retko imali priliku da uhvate poneku njegovu reč: „Nije mi jasno što sam medijima interesantan, ja sam samo radio svoj posao.“ O tom poslu, ili bilo čemu u vezi s Miloševićem, nije govorio. Objasnio je da za to nema odobrenje nadređenih u policiji i, sasvim izvesno - ni lične potrebe. Tek jednom je, evidentirali su drugi, navodno napomenuo da je s predsednikom razgovarao o mnogo čemu osim o politici: „Na šta bi ličilo da se ja kao policajac u to petljam.“
*Foto: Nebojša Mandić, Senta Milenković
S mesta šefa obezbeđenja predsednika Slobodana Miloševića povučen je nekoliko dana, kažu tačno četiri, pre Miloševićevog hapšenja u martu 2001. godine. Odlukom vrha MUP Srbije premešten je na drugo mesto, u Resor javne bezbednosti. Njegovu saglasnost da se prihvati novog zaduženja većina je tumačila kao izraz profesionalnosti, retki kao izdaju. Poput Mirjane Marković, koja je u nedavno publikovanim dvotomnim sećanjima apostrofirala svoje razočaranje u Sentu jer je „deceniju bio senka njenog supruga, a kada su ga hapsili, Sente nigde nije bilo“.
Nije to pročitao, rekao mi je, niti su mu drugi preneli da je uputila takvu žaoku. Nije želeo da komentariše, dohvatio se druge teme. Ali drugi su to učinili u njegovo ime, jedan od dvojice „posrednika“ koji su mi omogućili susret: „Tada je po naređenju MUP Senta već bio sklonjen na drugo mesto. I da nije, šta je trebalo da uradi? Da ne dozvoli državi da uhapsi Miloševića, da puca? Zašto ukućani nisu pucali ako su verovali da bi time sprečili hapšenje?“
Pitao sam ga i za druge članove porodice. O Marku i Mariji, njihovim životnim putešestvijima, provodima, lagodnom i zaštićenom životu... „I tu je svakojakih laži napisano“, rekao je, dodajući: „Da li misliš da sam, kada me predsednik pozove usred noći i pita gde su Marko ili Marija, smeo da kažem - ne znam. Naravno da sam znao. Svaki njihov korak. I s kim su i gde se nalaze 24 sata dnevno. Morao sam da imam izveštaje o njihovom životu i ponašanju, s kim se druže, šta rade. Nije tu bilo sve besprekorno, ali znam šta je tačno, a šta izmišljotina o njihovom životu.“
I to je, verovatno, trebalo da bude bar jedno poglavlje u Sentinoj nenapisanoj ili nezavršenoj knjizi. Naknadno sam se setio da nisam tražio odgovor na pitanje da li je počeo da radi na njoj.
Sa Slobodanom Miloševićem nije postao prijatelj, niti mi se činilo da je to želeo. Dužnost mu je bila da šef države bude bezbedan u svakom trenutku. Ništa više od toga. Bilo je jasno zašto je mogao da mi kaže: „Kako bi otvorio vrata od kuće i izašao, odmah sam znao kakvog je raspoloženja.“ Način na koji mi je, bez pominjanja detalja, to izgovorio, delovao mi je kao da je Milošević umeo da podigne glas, da nezadovoljstvo nečim ili nekim drugim istrese na pogrešnom mestu.
Bilo je i svakakvih razgovora u automobilu, dok su se vozili. Senta se trudio da ne sluša previše, da ne obraća pažnju, ali naravno da je tako nešto bilo moguće. „S te strane predsednik je znao da u mene može da ima poverenje. I to mi je bilo važno kako bih na miru mogao da radim svoje.“
BEZBEDNOST
Težak, zahtevan, mukotrpan posao koji je obavljao 11 godina podrazumevao je odsustvovanje od porodice, život o čijem načinu i ritmu odlučuju obaveze nekog drugog. Zapravo, Senta Milenković je imao neke druge planove. Kada mu je određeno zaduženje šefa Miloševićevog obezbeđenja, želeo je da uz njega provede četiri godine. „Kao što su to nekada ađutanti činili. Posle četiri godine - promena. Da obavim taj posao na najbolji način, da zaslužim neku vrstu nagrade - neki sličan posao u ambasadi ili nekom predstavništvu u inostranstvu koji je solidno plaćen. Da se malo odmorim, pa i malo zaradim.“
Nije mu se posrećilo. Uz svog predsednika je proveo gotovo tri puna „mandata“. Umorilo ga je, ali je do kraja istrajao.
Razgovarali smo i o umeću njegovog posla. Pokušao sam da ga navedem na priču o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića. O propustima obezbeđenja. Setio sam se da je Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova iz tog vremena, na pitanje o bezbednosti premijera Đinđića odgovorio kontrapitanjem: „A šta je trebalo da uradim? Da kažem Đinđiću da mu je najbolje rešenje da ga čuva Senta Milenković? On to nikad ne bi prihvatio, a ovi oko njega bi me razapeli.“ Objašnjavao je Mihajlović kako je bilo nemoguće urazumiti čelnike DOS, objasniti im da je Senta profesionalac i da najviše zvaničnike ne mogu niti znaju da čuvaju stranačka obezbeđenja...
*Foto: Zorana Jevtić, Senta Milenković
Pomenuo sam mu to. Nikoga nije osuđivao, ali je naveo paralele. Na primer, da predsednik Milošević nije mogao da krene van kuće dok u Sentinim rukama ne budu svi izveštaji o tome da li su duž uobičajene trase ispražnjeni svi kontejneri, da li ima zastoja u saobraćaju, da li se negde popravlja asfalt, da li je pukla vodovodna cev, bilo šta neobično ili bilo ko sumnjiv...
Setio se primera iz Švajcarske. Nedaleko od hotela u Ženevi u kojem su bili smešteni obavljali su se ulični radovi. Milošević je, naravno, bio dobro čuvan, ali je Senti to delovalo nedovoljno. Zvali su švajcarske kolege i zamolili za jače policijsko obezbeđenje. Odgovor im je ubrzo stigao. Švajcarci su procenili da je postojeće obezbeđenje dovoljno, da nema procena koje ukazuju da bi predsednik Srbije mogao da bude ugrožen, ali da, ako naša strana misli drugačije, to nije problem. Međutim, angažovanje dodatnih snaga košta nekoliko hiljada franaka po satu. Naši su odustali od te ideje.
U Ženevi su vođeni pregovori o obustavljanju sukoba u bivšoj Jugoslaviji, a na jednom od trgova Albanci su organizovali protest protiv Srbije. Domaćini su im to omogućili, takođe po cenovniku - „zakup trga na određeno vreme košta toliko, prijavite se i zakupite ga, ali ni pedalj mimo prostora koji je plaćen“. Iako trg ničim nije bio oivičen ili ograničen, znalo se šta obuhvata. Kada je nekolicina demonstranata iz njega iskoračila, nije se policija s njima sukobila, niti su pozvane specijalne snage. Odmah su iz kamiona izvukli kolutove bodljikave žice i ogradili prostor na kojem se održavao protest. Nisu se demonstranti bunili, prekršili su pravila, a njihova slika iza žice za prolaznike i kamere nije ostavljala dobar utisak. Kada mi je ispričao za ovaj događaj, shvatio sam poentu: „Zamisli kako bi kod nas vrištali o ugrožavanju ljudskih prava da je policija bilo kada iznela bodljikavu žicu!“
Nisam hteo da polemišem, podsećam da su ovde zarad „šačice demonstranata“ na ulice izvođeni tenkovi. Ni o dimnim bombama, gumenim mecima, premlaćivanjima, angažovanju kriminalaca.... Tokom razgovora mi je tek uzgredno odgovorio da su kriminalci na razne načine pokušavali da stupe u kontakt s njim, da se zbliže, preko njega obezbede neke beneficije, upoznaju nekog važnog iz neposrednog
Miloševićevog okruženja... Nije to dozvolio ni policajcima s kojima je radio ili s njima trenirao.
*Foto: Nebojša Mandić, Zorana Jevtić
Pomenuli smo još toga, ali bi bilo neumesno da pišem njegovu knjigu. Možda je i pomenuto previše, ali žao mi je što je nećemo držati u rukama. Senta je ostao sinonim za lojalnost. Uz Milutina Mrkonjića, jedini je svake godine na godišnjicu smrti posećivao grob svog predsednika u Požarevcu.
(Izvor: Newsweek / Piše: Vojislav Tufegdžić)