Stotine rođaka, prijatelja porodice i komšija 12-godišnjeg N.M, koji se ubio hicem iz očevog pištolja, na sahrani mališana u Medveđi imalo je samo jedno pitanje – zašto? Upravo se to pitao i otac mališana, čiji je pištolj Nikola krišom uzeo, stavio sebi cev u usta i opalio!
– Nikola nikada nije voleo oružje. Nije želeo sa mnom ni u lov. Pošao bi donekle, pustio kerove i vratio se kući. Nikada nije tražio ni da razgleda pištolj. Ja sam oružje držao po propisima zaključano. Posebno je pištolj bio zabravljen, sa tri šrafa koja sam teško zašrafio. Kako mu je pošlo za rukom da ih odvrne i uzme pištolj, nije mi jasno. Našao sam i metke mada mu nikad nisam pokazivao, ubacio ih u šaržer i opalio. Zašto? – skrhan bolom priča Siniša.
Dečak je za sobom ostavio oproštajno pismo, u kojem je naveo da ne može da trpi kritike zbog loših ocena.
– Sada nećete imati više koga da kritikujete. Nadam se da će vas usrećiti moj bratić, za koga očekujete da će biti bolji nego ja. Više nemam šta da vam ostavim osim ušteđevine od 15 evra… – napisao je mališan u oproštajnom pismu pre nego što je stavio cev pištolja u usta i povukao oroz.
Otac kaže da ovakvu strašnu tragediju koja ih je snašla ni u snu nije mogao da zamisli.
– Neverovatno je to što se dogodilo. Jezivo. Bilo je razgovora samo zbog jedne slabije ocene na polugodištu. Međutim, dečak je odmah počeo da uči i nagovestio da će se, čim počne drugo polugodište, javiti da je popravi. To nas je, izgleda, uljuljkalo i ništa nije nagoveštavalo tragediju, ali.. – teško prevaljujući reči preko usana, priča Siniša.
Ni majka Sandra s tragedijom ne može da se pomiri. Na sahrani je ridala ljubeći sina u kovčegu i prolivajući suze nad njegovim lice. Njen suprug je nemo stajao pomerajući se samo kad je trebalo da je podigne sa kovčega jer se plašio nove tragedije, pošto je trudna.
– Nikola, dušo, sine, zar brata da ne upoznaš? – otrgli su se jecaji rođaka.
Kada su poneli kovčeg iz kuće, majka Sandra je vrisnula toliko jako da se čuo odjek sa okolnih brda, a Siniša ju je pridržavao da se ne sruši. Uz majku počela je da jeca i Nikolina baka…
– Sine moj, ne da baka tebe, morate ga vratiti – jaukala je ona ljudima koji su beli kovčeg iznosili iz kuće.
Tragedija se dogodila u ponedeljak oko 18 časova, kada je Nikola ostao sam u kući. Otac je bio u šumi, a majka sa mlađim detetom, Nikolinom sestricom u komšiluku.
– Supruga me je pozvala telefonom u sumrak. Nisam razabrao šta mi govori jer je bila usplahirena, ali sam shvatio da se nešto loše desilo, pa sam požurio kući. A onda šok, Nikola je ležao na podu sa glavom u lokvi krvi, a kraj tela je bio pištolj. Kasnije smo pronašli i tu poruku – govorio je jecajući otac Siniša.
Šta se to prelomilo u dečjoj psihi, teško je odgonetnuti. Roditelji nisu ništa primetili, ali nastavnici kažu da im je nešto ipak skrenulo pažnju na Nikolu.
– Svi smo znali Nikolu kao veselog i marljivog dečaka. Zašto ga je ta ocena toliko pogodila je neobjašnjivo. Video sam da je tužan i dogovorili smo se sa roditeljima da ga od polugodišta iz škole u Medveđi prebacimo u odeljenju škole u Sijarinskoj banji. On je to radosno prihvatio i bilo je samo pitanje dana. Evo, već iduće sedmice, ali nas je preduhitrio – kaže jedan nastavnik iz Medveđe.
(Izvor: srbijadanas.com / Srpski Telegraf)