A pre nego što im se i sam pridruži na Zejtinliku, želeo je da dočeka stogodišnjicu proboja Solunskog fronta. A mi mu poručujemo: Živeo i uzdravlje! Da te još dugo srećemo na ovom svetom mestu.
Mirno, u vojnoj uniformi, oslonjen na štap, Đorđe je odao poštu žrtvama čiji duhovi su obeležili njegov život.
*Foto: Tanjug/Vladimir Džuverović
- Nisam puno toga u životu želeo, moj svet je bio mali i sveden na ovo ovde, ali eto, to želim. Kažu da je sreća samo drugo ime za Boga, pa neka me on za tu želju pogleda - govorio je on.
Ponosni, iskreni osmeh ispod brka Đorđa Mihailovića ozario mu je lice, a onda je usledio vojnički pozdrav.
*Foto: Tanjug/Vladimir Džuverović
Jauci majki palih vojnika i dalje odzvanjaju Srbijom. Ne čuju se, ali znamo da su tu. Osećajući ći ih čuvamo i naše korene.
A Đorđe Mihailović čitav život posvetio je osluškivanju. Jauci, puške i topovi odzvanjaju u njegovoj glavi i kada je na groblju tišina najveća.
I dokle god bude ljudi kao što je on, duhovi srpskih vojnika koji su kosti ostavili na Zejtinliku biće mirni, a Srbi zahvalni njihovoj žrtvi.
(Izvor: telegraf.rs / M. Beljan)