Aleksandra, koja je autorka stranice "Morning sun blog" nedavno je doživela da po prvi put prisustvuje italijanskoj svadbi. Ono što ju je iznenadilo, bilo je - sve.
- Ma kakvo igranje, mi samo jedemo - bila je jedna od prvih informacija koja ju je šokirala. Od svoje starije prijateljice saznala je i da se svadbe u Italiji, obično, završavaju do 16 časova.
Zatim, bilo je to oblačenje - zimski šeširi sa kratkim obodom, crni ruževi za usne i duge suknje "bog da te sačuva" ukombinovane sa starkama, bili su izbor Italijanki. A, gosti - delili su se na one koji su pozvani samo u crkvu i one koji će imati tu privilegiju da odu u restoran.
Ovo je Aleksandrino iskustvo...
"Dan svadbe. Stižemo u crkvu. Direkt u crkvu, dobro ste razumeli. Ništa trube, kolo, izađi mala, toga ovde nema...
Trajalo je, bez preterivanja, sat i po vremena. Molitva jedna, molitva sedma, osoblje crkve koje ide od gosta do gosta tražeći donacije, svakog sveca moraju da pomenu, zaista se odužilo. Narod vidim da većinom zna reči koje sveštenik izgovara (?!) , no na kraju ceremonije ipak prevrće očima jer je trajala predugo...
Restoran je bio zaista na nivou. Ovde su svadbe manje, ako pozovete 180 ljudi to se već smatra ciganijom, no tako mali broj ljudi vam omogućava da događaje organizujete na ozbiljno lepim mestima, poput hotela među vinogradima, koji ima sopstveni podrum vina i prelep pogled na brda Pijemonta čija zelena boja jednostavno ostavlja bez daha...
*FOTO: MORNINGSUNBLOG.COM / PRIVATNA ARHIVA
Ovo mesto lagano je moglo poneti epitet jednog od mesta iz mojih snova, no Italijani su na te lepote već navikli, ipak im je čitava zemlja takva, te ako hrana ne valja, to je sve dobro ali nije odlično.
Prvi hladan tuš za goste. Ne počinje se odmah sa ručkom, nego se prvo mezi. Opšti haos, pa kako sad to, ova će se svadba odužiti, neću ovde da provedem ceo dan, ako prvo služe meze znači ručak neće valjati i sto tako nekih paranoja koje meni ne bi ni pale na pamet. Pa čoveče, dvoje se venčavaju, došli smo da proslavimo, oni su organizovali kako oni to žele, moje je da budem vesela i ne preispitujem svaku sitnicu. Čekaj, zašto bih ja trebala da budem vesela? Pa ovde ne deluje da se iko veseli.
Meze je, ako mene pitate, bilo baš kul. Gomila nekih sendvičića, voće, pržene lignje i riba, salame i sirevi iz podruma hotela, pa ja ne znam šta bi čovek više hteo?
Ali, u Italiji, lepi događaji direktno moraju da impliciraju dobro posluženje.
Usledio je potom kasni ručak. Počeo je tek oko 16h, a to je kada je narod već očekivao da se ide kući. Svi, dakle, smoreni, zašto je domaćinima uopšte palo na pamet da ovoliko oduže, ode im ceo dan na ovo i slične žalopojke. Ručak, po mom mišljenju, dosta bogat. Dva predjela, dva prva jela, glavno jela, torta i kafa. Vina u međuvremenu koliko hoćeš, pauza između obroka ne preduga, što se mene tiče sve u redu. No, pogodićete razmišljanja ostalih: ništa tu nije bilo posebno dobro, domaćini su ovaj restoran sigurno preplatili, konobari su nesposobni, koncept dobre hrane potpuno se izgubio, a i mi smo brate negde napolju za ove pare mogli jesti mnogo bolje.
Muzika u međuvremenu? Pa, na momente se čuo neki džez, mada većinom vremena uopšte nije bilo muzike. Ja u jednom trenutku prokomentarišem kako je ovo mnogo drukčije nego u Srbiji, kako kod nas niko ne svira džez na svadbi i tu me jedna gospođa prekine i kaže 'Ne, ne, ovo je baš čudno da sviraju džez, uglavnom je muzika drugačija, tipa klasična'. Ok, razumem. To jest, ne razumem.
I tako drugari. Veče se završilo 15 minuta posle poslednjeg posluženog jela, bez igre i veselja, bez slikanja sa svatovima, bez ruzmarina, i bez bilo čega zbog čega se vama sviđa da budete gosti u svadbi. Imala sam utisak, a to mi je posle potvrđeno, da ovde narod na svadbu dolazi samo, jedino i isključivo da jede. Nema nijednog tračka sreće i zadovoljstva, kao da svakog nimalo ne interesuje što se neko ženi ili udaje.
Ljudi se otuđuju brzinom svetlosti. Od istoka prema zapadu, kao što možete primetiti, sve je gore. Ipak, mi i dalje važimo za istok, i iako će moj tata tvrditi da 'Danas svadbe nisu što su nekad bile', odgovorno tvrdim da će se većina čitalaca ovog teksta uglavnom šokirati zapadnjačkim načinom slavlja. Ja sam ostala negativno iznenađena, i, po ko zna koji put, zahvalna što potičem odakle potičem, jer je tamo ipak ostalo malo ljudskosti i poštovanja prema bližnjem."
(Izvor: zena.blic.rs / morningsunblog.com)