Bilo je tu više od stotinu prijava i poziva, međutim Radovan je primio svega dva radnika. Njegov posao je, kako kaže, kao fudbalska utakmica – lopta se mnogo puta šutne na gol, ali se mreža malo puta zatrese.
„Uskoro privodim sezonu kraju, uzeo sam njih dvojicu da probam da ih obučim za iduću sezonu, da nauče proces proizvodnje katrana u potpunosti, kako bih mogao kompletno da ih ubacim kod mene u firmu“, navodi Radovan.
JEDAN JE POŠTEN, A DRUGI JADNO OBUČEN
Jedan radnik je došao iz Beograda, a drugi iz Zvornika. Da život ponekad piše romane, govore i kriterijumi na osnovu kojih su oni zaposleni, a koje verovatno nijedan poslodavac u Srbiji ne bi uzeo u obzir. Međutim, ne i Radovan.
„Prvog sam zaposlio samo zato što mi je njegov glas preko telefona, kada me je zvao da se prijavi, delovao pošteno, rekao sam „ti ćeš raditi kod mene“ i zdravo“, kaže Radovan dodajući da mu, ako ovo zvuči čudno, tek nikada ne bismo poverovali kako je došao do drugog radnika.
„To ti je, ljudino moja, prava filmska priča. Sećam se tačno dana i vremenskih prilika. Bila je sreda, magla, padala je kiša rosulja ovde kod mene na Zlatiboru i pošao sam sa ovim prvim radnikom u pogon i na nekih pedesetak metara od mesta gde radim jedan čovek čuči. Neobrijan, neugledan, mršav, drži neku flašu od Koka Kole. Ja mu prilazim i kažem „dobro jutro delijo, šta radiš ti ovde“, jer meni je taj pogon za katran kao u pustinji, ima da se penješ do njega, a on meni odgovara „ja došao da radim“. Pitam ja njega „šta ti je u toj flašici“, kaže „voda“, a ja vidim neki džemperčić na njemu, jadno bio obučen, pozovem ga da pođe sa mnom da popije kafu, možda je i gladan čovek, a on meni kaže „ja ću i džabe da ti radim, samo mi daj da jedem““, priseća se naš sagovornik.
Kako kaže, nikada mu u životu nije bilo teže nego u tom trenutku.
„Otkako mi je to rekao odjednom me nešto preseče, i ja sam prosto morao da ga primim da radi kod mene“, priča nam ovaj pošteni katrandžija izrazivši svoju zabrinutost zbog takvog stanja u našem društvu.
„Zar smo dotle kao država dogurali? Da ljudi hoće da rade samo da bi mogli da prežive, a ne da imaju para da žive kao normalan svet? Ne znam šta se desilo sa nama“, dodaje Radovan.
*Foto: Radovan Rašković/Printscreen
Katran se proizvodi destilacijom borovih panjeva, a posao katrandžije nije lak. Radno vreme je od 8 ujutru do 6 popodne, a kako Radovan kaže, to je sasvim dovoljno ako čovek hoće da radi i da zaradi, dodajući da kod njega nema laži i prevare.
„Na mom poslu možeš da jedeš i da piješ kad god hoćeš jer težak je ovo posao. Ma, radnik mora da ima makar tri obroka dnevno. Danas svi hoće u direktorske fotelje, e, pa ne može. Dnevnicu od 3000 dinara dobijaš uveče. Ova dvojica koju sam zaposlio rade vredno, naporno, ovaj iz Zvornika jedno vreme bio čak i u manastiru, a ovaj drugi iz Beograda je vrlo brzo shvatio proces proizvodnje“, kaže Rašković
On se nada da će oni ostati kod njega da rade do kraja novembra jer se zimski meseci približavaju, a kako kaže, katran se ne može proizvoditi na niskim temperaturama.
„Ne može to tokom cele godine da se radi, ljudino moja, zimi se steže karan, ne mogu pumpe da funkcionišu po hladnom vremenu, ne može sistem da radi tada, to može samo dok je vreme iole u plusu. Nekada radimo i do polovine decembra pa tek početkom marta nastavljamo, tako da tri meseca sigurno ne može da se radi.“
DAJE ODLIČNU PLATU, A NEMA SVOJ KROV NAD GLAVOM
Osim što je dobar poslodavac, Radovan se pokazao i kao dobar domaćin. Pored toga što ih je zaposlio, ovaj četrdesetšestogodišnjak im je obezbedio i apartman na Zlatiboru kako ne bi morali stalno da putuju do svog radnog mesta.
On svoje „crno zlato“ već sedam godina izvozi na sever Evrope, u Švedsku, za pouzdanog kupca. Ove godine otpremio je čak 16 tona katrana. Međutim, ako ste možda na osnovu ovoga pomislili da i sam Radovan ima finansijski lagodan život, onda ste se prevarili.
„Živim kao podstanar u 28 kvadrata sa suprugom i troje dece. Ne može od proizvodnje katrana, ljudino, mnogo da se profitira. Od sveg novca što ja zaradim, najmanje para ide u kuću. Platiš radnike, platiš druge usluge, platiš ovo, platiš ono, i meni najmanje preostane“, kaže on.
Iako nije nov u ovom poslu, Radovan još uvek proizvodi katran sa primitivnom mašinerijom pod nadstrešnicama, a kako kaže, da bi se napravila prava hala i pogon, mora mnogo novca da se izdvoji.
„Isto ti je to u svakom poslu, od malog je uvek bilo malo, ti kada počinješ, recimo, posao sa 100 hektara kukuruza, nadaš se nekoj dobroj zaradi, a kada imaš samo hektar, to je samo za tvoje potrebe i tu nema viška koji bi ti doneo zaradu. Ja uvek imam nove ideje za posao, ulažem dosta u ovaj posao i zato sad nemam kuću, ali jednog dana će mi proizvodnja katrana doneti svoj krov nad glavom“, siguran je Radovan.
*Foto: Radovan Rašković/Printscreen
Svestan ekonomske krize koja je već duže vreme prisutna u Srbiji i „plitkog džepa“ većine naših građana, Radovan smatra da samo povećanje proizvodnje može da donese dobit i dodaje da radnika ne treba gledati kao puku radnu snagu, već ga prvenstveno treba poštovati kao čoveka.
„Pogledaj, bre, šta se dešava u našoj zemlji, poslodavci varaju svoje radnike, ovaj zavrnuo onoga, onaj ostavio radnike bez posla, dao im otkaz preko noći i zbrisao, kako ja čoveka da ostavim bez zarade, dolazi zima, treba da ga ostavim bez ičega da prezimi? Ne može tako, ja to u životu svom ne bih mogao da uradim.“
VOLJA JE KLJUČ
Sirovina za katran na Zlatiboru ima u izobilju, a naš sagovornik navodi da će se baviti proizvodnjom ovog materijala dok ga ne izda snaga. Kako kaže, za ovaj posao majka mora da rodi ’ajduka, ali da ipak nije sve tako crno.
„Ma koji krvav posao, ljudi se boje rada! Svaki posao je dobar ako hoćeš da radiš, ljudi se plaše da odu u šumu, malo se poseku i odmah kukaju! Ja sam zašao u petu deceniju života i mogu 300 sklekova da uradim, ljudino! Nije to ništa teško, potrebna je samo dobra volja“, odsečan je katrandžija.
(Izvor: bktvnews.com)