Rođena sa nogom zakrivljenom u obliku potkovice, Nena, grafički dizajner i ilustrator, svoje radove potpisuje upravo alijasom Kriva Drina.
- Vrlo simbolično ilustracije potpisujem imenom Kriva Drina, jer je za mene veoma značajan jedan citat Ive Andrića: "Sve su Drine ovog svijeta krive; nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti; nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo."
Iako je godinama izgradila pozitivan stav o svom telu i sebi, nije uvek lako. Svoje nedaće ona sumira ovako:
- Imala sam sedam operacija ispravljanja noge, a uporedo sam išla u školu, što je bilo mučno jer su deca najsurovija. Kasnije sam prestala sa operacijama, nastavila školovanje, i najviše su mi izašli u susret na jednom privatnom univerzitetu, jer nisam plaćala školarinu za master studije. S druge strane, državni sistem je nefunkcionalan, a retko gde me puste preko reda kada treba da završim neku papirologiju. Kad državi odgovara da mi naplati razne namete, onda sam invalid, kad meni nešto treba, onda nisam.
Po njenom rođenju, u kuću Todorovića umesto sreće zbog novog člana porodice, uselila se briga.
- Rodilo se dete sa anomalijama: dva prstića na levoj ruci, skoliozom, loše sraslom nogom. Provodila sam dosta vremena po institutima od kada sam bila beba. Bilo je strašno – počinje priču Nena.
*Snežana Todorović Nena / FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Zadatak prve operacije bio je spajanje butne i natkolene kosti, zbog nedostatka čašice i kolena, noga je imala oblik potkovice, a nakon nje, Sneža je prohodala sa dve godine.
Prvi koraci među lekarima
- To se desilo u Rudu, gde su mi napravili prvu protezu. Sećam se da je bila užasno teška, imala sam kaiš oko struka, puno nitni. Kao mali Frankenštajn. Ali sam trčala srećno i vikala svim doktorima: "Vidi, ja hodam!"
Do sedme godine koristila je protezu i uspešno se navikla na nju.
- Igrala sam se sa ostalom decom iz ulice i učila da vozim bicikl jednom nogom. Dobra strana u tome jeste što kad sam padala, mogla sam samo jedno koleno da povredim, ne dva. Umela sam da pedalam uzbrdo egal kao i druga deca samo, jednom nogom - uz smeh priča Nena, a osmeh i jeste njen zaštitni znak.
Tek kada je pošla u prvi razred, čekajući na hodniku Ruda da joj uzmu meru za protezu, prošao je doktor, koji ju je slučajno uočio, bolje pogledao i rekao - ovo može da se operiše.
Borba sledi tek nakon operacije
- Operacija je trajala osam sati, a iz operacione sale izašla sam sa pet kila nerđajućeg čelika na nozi. Najveća borba je zapravo dolazila posle te operacije. Godinu dana zatezanja šrafova, sezone gripova, bolesti, padanje sa štaka, infekcije rana, plakanja, gubitka težine. Sve to u periodu kada sam bila dete i u najranjivijim godinama. Takve stvari vas nateraju da sazrite preko noći - priča ona.
*Snežana Todorović Nena / FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Usledile su i druge operacije, i kako kaže Nena, "sledeću rundu stiskanja zuba".
- Imala sam dve opcije: da plačem, ili da oraspoložim svoje roditelje i sebe time što ću nastaviti dalje.
Ali nije bilo nimalo lako, išla je u školu kad god je mogla, drugovi i profesori su joj izlazili u susret, priznaje, a za sve to vreme, mučili su je neizdrživi bolovi zbog kojih je pila trodone. Jedini beg od svega bilo je crtanje, u tome je uživala tokom teških perioda, a sad je od toga napravila i karijeru.
"Neću da se operišem, hoću da živim"
- Nakon druge godine srednje škole sam odlučila da stanem sa operacijama jer želim da živim, da se družim, da budem vesela... Kada sam se vratila u razred, bilo mi je teško da se uklopim, ali nisam bežala od situacija, ekskurzija, maturske večeri, a doprinelo je i što sam imala interesantne drugare.
*Crtanje je prvo bilo beg od problema, a onda je postalo karijera
FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Do kraja srednje škole već je imala pozamašnu kolekciju crteža, te je odlučila da studira grafički dizajn.
- Sećam se prijemnog, svi onako užurbano idemo u atelje, ja vidim da me pola ateljea gleda pomešanim osećanjima - seća se Nena, koja kaže da, je tokom studiranja najveća poteškoća bila svakodnevno putovanje gradskim prevozom sa periferije grada.
Prihvatanje sebe je težak zadatak
- Uvek me je uznemiravalo kada ljudi u prevozu posmatraju moju protezu ili ruku, pa sam imala poriv da je sakrivam ispod nekog komada odeće prebačenog preko ruke. Dugo mi je trebalo da se otrgnem tom osećaju. To je dugogodišnji rad na sebi i prihvatanje onog što ste. Na kraju dana svi smo mi svojevrsni unikat - priča naša sagovornica, i dodaje da mimo toga, nije bilo mnogo negativnih komentara povodom njenog izgleda.
Sistem ne podržava osobe sa invaliditetom
- Ja sam 29 godina korisnik potkolene proteze, svaka od njih je pravljena u Ortopedskoj ustanovi Rudo, koja u poslednje vreme ima sve manje raspoloživog materijala za pravljenje funkcionalnog protetičkog pomagala, u 21. veku. Prostorije za probu su velike i hladne, dešavalo se da zimi čekam po nekoliko sati, dok se odrade određene korekcije na protezi, pa se smrznem, na nogu i zaboravim - duhovita je Nena.
*Kreativnost može da se primeni i na protezu
FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Ona kaže i da socijalno i zdravstveno osiguranje pokriva jako mali novčani iznos za izradu pomagala.
- Da bih poboljšala svoju pokretljivost, morala sam da se dovijam za novac ne bih li kupila fleksibilno stopalo koje mi je potrebno. Ima komisija koje smatraju da je ono luksuz. Socijalno pokriva iznos do 11.000 dinara, a stopalo koje nosim se može porediti sa iznosom od pet prosečnih plata u Srbiji. Takvo osiguranje kod nas imaju samo vojni ratni invalidi.
Najvći problem jeizrada nove proteze i ja imam pravo na novo pomagalo na svake tri godine. Takođe, nemam prava na protezu sa kojom mogu da idem na more ili bazen. To kod nas ne postoji, dok je u svetu proteza za vodu najnormanija stvar.
*Nena sebe ilustruje upravo onako kako izgleda
FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Ona kaže da je to rastužuje i smatra da bi sistem trebalo isto da tretira svaku osobu koja ima potrebu za nekim ortopedskim pomagalom, ili bilo kojim drugim vidom zdravstvene pomoći. Takođe, ne dopušta da je to deprimira.
- Jako sam aktivna, dnevno budem i po 15 sati u pokretu.
"Osećam se kao nesvrstani građanin"
Sneža nije dozvolila da je invaliditet spreči da se bavi stvarima u kojima uživa, te je tako pre dve godine položila vožnju, i danas je aktivan vozač.
- Pošto sam osoba sa invaliditetom, u obavezi sam da se na tri godine javim na obavezan lekarski pregled kako bih dobila lekarsko uverenje za produženje vozačke dozvole. Tu taksu samostalno finansiram, ali isto tako nemam dovoljan postotak invalidnosti da bi mi grad obezbedio parking mesto van moje zone življenja. U takvim situacijama se osećam kao višak u sistemu, kao nesvrstani građanin koji prosto ne može da koristi svoja građanska prava.
*Jedna od ilustracija Nene Todorović, odnosno Krive Drine
FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Ona je to bliže objasnila.
- Zahtev za parking mesto se podnosi sa dokumentacijom o postotku invaliditeta. Ja imam prvi stepen ivalidnosti, što znači 60 odsto telesnog oštećenja, ali pravo na obezbeđeno parking mesto imaju samo osobe koje imaju od 80 do 100 procenata. Ograniče me da na tri godine moram iznova da plaćam taj pregled, ali isto tako država misli i da ne zaslužujem parking mesto u gradu, jer, s druge strane, smatraju da sasvim dovoljno mogu da se krećem kako ne bih dobila parking mesto.
*Nena / FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Zasmetao joj je i veliki broj automobila bez nalepnice, koje često uočava na parking mestima namenjenim osobama sa invaliditetom.
- Ali to se ne sankcioniše. U tom smislu se zaista osećam izostavljeno i zanemareno. Ja od svog rada plaćam državi porez i doprinose, nikome nisam na teretu, ali je ocigledno da su osobe sa invaliditetom marginalizovane - kaže Nena, i boji se da odnos države prema ovim pitanjima neće uskoro promeniti.
"Cenite svoje telo"
Osobe sa invaliditetom su prisutne, i one su stvarne, poručuje naša sagovornica.
- Možda neki od njih ne izlaze često iz kuće, jer nemaju tu mogućnost, ali sistem u većini slučajeva zanemaruje osnovne potrebe i ono što je u krajnjoj meri čovečno. Svim mladim OSI (osobama sa invaliditetom) želim da poručim da cene svoje telo, da rade na sebi i svom unapređenju koliko god da je to u njihovoj mogućnosti. Da ostanu uzdignute glave, jer su posebni i da o sebi imaju visoko mišljenje.
*Jedan od Neninih crteža
FOTO: SNEŽANA TODOROVIĆ / PRIVATNA ARHIVA
Nena je očigledan primer da ovaj savet funkcioniše, jer ona može da se pohvali prijateljstvima, hobijima, interesovanjima, a posebno je uspešna u poslu, te već tri godine uspešno radi kao ilustrator u jednom beogradskom studiju za animaciju.
(Izvor: blic.rs / M. Milojković)