Jedina nada sada je Kristinina majka Ljiljana, koja ne živi u Srbiji.
- Kada sam joj saopštila da Marina ne može biti donor, mama je odmah rekla da će biti ona. Mama je mlada žena, nema još pedeset godina. Zdrava je, pa verujem da neće biti problema. Sestra i ja smo dvojajčane bliznakinje, i ne znam koliko se tkiva podudaraju. To moramo proveriti sada i sa mamom, jer moj organizam treba da primi organ. Da budem iskrena, možda je i bolje što je ovako ispalo, jer sam se stalno brinula za sestru, da li će je boleti, kako će joj biti, kakav će njen život biti u budućnosti. Ona je manja i krhkija od mene. A sa majkom je drugačije, jer majka nema šta neće učiniti za svoje dete - priča Kristina.
Upravo za taj osećaj i ona se bori. Sa gorkom istinom suočila se kada je imala 17 godina. Saznanje da nije kao druge žene, jer je rođena bez materice, bilo je bolno i za nju i za roditelje.
- Ja sam samo čula tatu da viče – To je nemoguće, to je nemoguće! Nisam uopšte razumela šta mu doktor govori - priča Kristina.
Odlazila je od lekara do lekara, i svi su mogli samo da konstatuju isto. A njoj je bilo sve teže.
- Nejteži mi je uveče, kada ostanem sama. Tada razmišljam o svemu. Kada je počeo da mi se javlja materinski instikt, saznanje da ja nikada neću biti majka, činilo je da mi bude svakim danom teže. Plašila sam se da li ću se ikada udati, kako će me prihvatiti muž i njegova familija - kroz suze priča Kristina.
Borbu za majčinstvo otežavale su predrasude. Život u seoskoj sredini, gde za ovakav medicinski fenomen nikada nisu čuli, činio je patnju nepodnošljivom. Zaljubljivanje i planiranje braka samo su otežavali život. A onda se pojavio Nebojša, koji je razumeo i prihvatio istinu.
- Ona mi je odmah na početku veze sve ispričala. Čak je rekla da tražim drugu devojku sa kojom ću biti srećan i imati decu. Međutim, ja sam je zavoleo i rešio da ostanem sa njom, bez obzira ne sve. Ja nju volim, bez obzira da li imali decu ili ne - priča Nebojša.
Podvig lekara iz Tiršove koji je uradio prvu transplantacija materice dao je nadu mnogim ženama koje ne mogu da rode. Ta vest ohrabrila je i Kristinu da ipak postoji šansa da postane majka.
- Do kraja godine bi trebalo da uradimo In vitro fertilizaciju, i dobijemo embrione koji će biti zamrznuti. Nakon toga, ukoliko majka bude mogla da donira matericu, radiće se presađivanje. Onda sledi godina dana da se materica prilagodi mom organizmu, a onda će se raditi embriotransfer. Mi moramo da uradimo sve to ranije, jer ja već imam 32 godine, pa je pitanje da li ću kasnije imati jajne ćelije. Znam da me mnogi gledaju sa sumnjom i misle u sebi da neću uspeti, ali ja verujem da ću jednoga dana biti majka. Čak i ako ne uspem, znaću da sam sve pokušala - priča ova hrabra mlada žena.
Redak sindrom
Kristina je jedna u 5.000 žena koje se rode sa Majer Rokitanski Kuster Hauser sindromom, koji, nažalost, zakon u Srbiji ne prepoznaje. Zbog toga ona ne može da dobije pomoć države za In vitro fertilizaciju, što je proces vantelesne oplodnje, samo bez transfera embriona, i on košta oko 350.000 dinara.
(Izvor: blic.rs / Mirjana Čvorić Gubelić)