U naseljenom sokaku ističe se prva kuća sa leve strane. Širom otvorena kapija, baš kao i srce naše domaćice.
Prostrano i čisto dvorište, gde su svaka biljka i predmet našli svoje mesto, a zgrade složene u nizu kao da ih je projektovao arhitekta, nalik su okućnicama koje vodi dobar domaćin. Tako je i ovde, samo što je taj domaćin Biljana Vladisavljević.
Tek je na izmaku treće decenije, a već je godinama samohrana majka. Srdačna, neposredna i draga, dočekuje nas sa osmehom da niko ne može da nasluti koliko je težak njen krst.
"Trudim se da sve bude na svom mestu, iako u mom životu nije baš sve tako", počinje priču i gosti nas u duhu dobrog domaćina.
FOTO: J. GUBELIĆ / RAS SRBIJA
Sama sebi oslonac
Biljana je i muška i ženska glava kuće. Ona je sama sebi oslonac. Oslonac je i drugim ženama u ovoj kući. Ona je sve. Tako je otkad zna za sebe, skoro tri decenije.
- Kod nas u porodici dogodila se velika tragedija 1978. godine. Deda i stric poginuli su na mostu na Savi, usmrtio ih je kamion. Stric je tada imao 22 godine. Baka je ostala sama, sa sinom i ćerkom - priča Biljana.
Ali, nesreća uvek traži društvo. Drugi sin, koji je u tom trenutku trebalo da bude glava porodice, bio je teško bolestan. Danas bi rekli biranim rečima - lice sa posebnim potrebama.
- Da kuća ne bi ostala pusta, baka mu je našla ženu, takođe sa psihičkim problemima, koja je uz sve to bila gluvonema. Ali, ona je bila spremna da se bori za potomstvo. Tako smo se rodile nas tri. Ja sam bila najmlađa i nadali su se da ću biti muško, da nastavim lozu i preuzmem vođenje domaćinstva - priča sada već kroz smeh Biljana.
Uz pomoć bake, Vladisavljevići su gajili tri zdrave ćerke, sve dok se srednja, Milena, nije razbolela. Lekari su je lečili od upale uva.
- To je trajalo mesecima. Na kraju je dovedena u stanje da živi kao biljka. Tako je i danas, skoro tri decenije. Ona je u stvari doživela fras, ali lekari su pogrešno uspostavili dijagnozu. Ona je i danas nepokretna, ne priča i ne može da usluži sebe. Najteže je kada se razboli, jer ne ume da mi kaže. Onda dolazi hitna pomoć, jer ne mogu da je stavim u kola i odvezem kod lekara - priča ova samohrana majka.
Deca
Želeći da pobegne od svega, Biljana sa sedamnaest godina odlazi u Bogatić za mladog momka. Dečja ljubav trajala je dve godine koje su proletele dok je upoznala familiju, ispratila ga i sačekala iz vojske. A onda joj je život priredio novo gorko iskušenje.
- Te dve godine bile su idealne, sve dok nisam ostala u drugom stanju. Onda su njegovi roditelji tražili da idem kod doktora da proverim da li će se dete roditi zdravo ili ću, kako su govorili, roditi "nesposobno dete". Ja to nisam mogla da izdržim i u drugom mesecu trudnoće vratila sam se kući u Radenković. Posle sedam meseci rodila sam Ružicu - priča sa ponosom.
*FOTO: J. GUBELIĆ / RAS SRBIJA
To je njena svetla tačka. Njen ponos. Zdrava, slatka devojčica koja joj pomaže u kući. Taj ponos oseti svaki put na roditeljskom kada čitaju njene ocene. To je Ružica, simbol njenih nadanja. Radost koja razgaljuje dušu i mekša srce. A to srce dugo je bilo prazno, samo i ledeno. Baka, njen životni uzor i autoritet, uvek joj je govorila da je samoća najveći teret. I poslušala je savet, dajući sebi drugu šansu.
Druga šansa
- Kada je Ružica imala tri godine, upoznala sam iz susednog sela čoveka slične sudbine. Živeo je sam sa majkom. U njemu sam videla pomoć i podršku. Dobili smo sina, ali se on ubrzo počeo menjati. Ćutala sam i trpela plašeći se šta će ljudi reći ako mi ne uspe ni ovaj brak. Ipak, na kraju smo se razišli. Sin je ostao kod njega, ali smo se dogovorili da ga i ja viđam vikendima - priča ređajući rečenice na kojima bi joj pozavidele i obrazovanije devojke, a ne samo one koje su završile osmogodišnju školu baš kao i ona. Baka nije mogla da joj priušti više.
Ali dala joj je komad zemlje i naučila da voli to parče plodne mačvanske oranice iz čije utrobe rađa najplodnije žito. Tuđa nega i pomoć ode za Mileninu negu, a ponekad dodaje i od 13.000 dinara pomoći koje dobija na majčino ime. Ostalo zaradi od zemlje.
- Imam još stari dedin traktor, ali bi mi bolji bio neki manji. Sad kad sam orala, ruke su me bolele dva dana. Orem, tanjiram, drljam... ali je za mene mnogo jak - priča Biljana.
*FOTO: J. GUBELIĆ / RAS SRBIJA
Vodi nas da upoznamo majku i sestru. One, u drugoj sobi, sede i ćute. Ćutimo i mi. To je ona tišina koja bi progutala hiljadu reči u trenu. Pitam je kako uspeva toliko breme na plećima da nosi.
- Ja s tim živim svaki dan verujući da će jednoga dana biti bolje - kaže mi dok me srdačno i nasmejano prati do kapije.
Pomoć iz rijalitija
Biljana je bila učesnica televizijskog serijala "Naše imanje", poljoprivrednog rijalitija koji je sniman sa ciljem da pomogne malim poljoprivrednim gazdinstvima u Srbiji čija imanja ne prelaze veličinu od 10 hektara.
- Od njih sam dobila sadnice jagoda, 518.000 dinara na ruke, pumpu i sistem za navodnjavanje i veliko znanje. Novac sam uložila u izgradnju objekta za stado od 30 ovaca. Dobila sam i sadnice da podignem nove površine. Nedostaje mi da obnovim priključne mašine. Stara mi je mehanizacija. Za košenje deteline dajem oko sedam hiljada dinara - priča stiskajući šake ispucale od teškog rada.
Poljoprivredni rijaliti
Šest porodica u "Našem imanju"
Serijal "Naše imanje" na TV Vojvodini, jedinstven poljoprivredni rijaliti program, okupio je šest različitih porodica koje su na svojim imanjima gajili različite poljoprivredne kulture, a na kraju su, svi zajedno, profitirali oko 36.000 evra.
Tvorac projekta je Aleksandra Švonja (39), stručnjak za marketing i socijalnu psihologiju, koja kaže da je ideja nastala na osnovu istraživanja tržišta poljoprivrede.
- Razmišljala sam šta bi to bilo interesantno gledaocima, ali i posebno usmereno na male poljoprivredne proizvođače - priča Švonja.
Kroz rijaliti su promovisane savremene tehnologije i njihova upotreba, a cilj je bio i da sva domaćinstva nauče kako mogu od toga što poseduju da naprave nešto više.
Uslov za učestvovanje u ovom projektu bio je da poljoprivredna gazdinstva imaju do deset hektara obradive zemlje. Kako Švonja kaže, sam projekat je bio veoma rizičan potez.
- Trebalo je da sponzori prepoznaju ovu viziju, jer svi koji se bave poljoprivredom znaju koliko je ovo bilo puno rizika - priča Aleksandra.
Za svako imanje urađena je analiza zemljišta, detaljan plan rada, iskopani su bunari, postavljeni sistemi za navodnjavanje...
- Svako domaćinstvo je gajilo nešto drugo - u dve porodice smo gajili krompir, a kod ostalih cveklu, kupus, lucerku i crni luk. Svuda smo imali prihode između četiri ili devet hiljada evra. Ukupno je, iza celog projekta, ostalo čistih 36.000 evra koje deli šest porodica - ponosna je naša sagovornica.
A osim novca, svim učesnicima ostaje znanje koje su stekli, iskopani bunari, sistemi za navodnjavanje i sva roba koju mogu posaditi i sledeće godine.
(Izvor: blic.rs / Mirjana Čvorić Gubelić , A. Janković)