Ana Mićković, sestra ranjenog Marka Filipovića, u koga je u ponedeljak pucao pomahnitali napadač iz Ruzveltove, Nebojša Stojiljković, objavila je na svom Fejsbuk profilu potresan status.
Za očekivati je da Ana ubicu koji joj je ranio brata najstrožije osuđuje i mogli bi je razumeti i da ga vređa i nazove pogrdnim imenima, ali ova devojka je svojim statusom pokazala šta znači u svakom momentu biti čovek.
Ana se izdigla iznad cele situacije i svojim rečima ostavila sve bez daha, terajući nas da se osvrnemo oko sebe i zapitamo šta se to dešava sa ljudima. Da pomognemo jedni drugima, dok još nije kasno.
Prenosimo vam njen status u celosti:
- Moj brat je dobro, biće dobro, mora. Ono što se desilo je tragedija, šok, nešto što se dešava u filmovima i tamo negde daleko. Realnost je zastrašujuća, a poruka zabrinjavajuća.
Kako je moguće da danas, u svetlu svih savremenih komunikacija, čovek ne gleda čoveka? Mladić, koji jeste bio drugačiji, ali opet smejao se, provodio vreme i pravio šale sa kolegama, radio sa njima iks godina, polako se povlači u sebe i završi tako što puca na te iste kolege, a potom digne ruku na sebe? Kako je moguće da van tog kolegijalnog okruženja, niko nije primetio da se sa njim nešto dešava? Kako je moguće da se čovek tako zatvori?
Svi mi reagujemo različito u stresnim okolnostima, tačke pucanja su sve bliže, a prekide filmova da ne pominjem. Sve ovo što se dešava oko nas, očekivanja, iskušenja, maske i lažni profili, komentari, slike koje se prave zarad kreiranja nekog imidza... Ljudi su usamljeni.
Da, moj brat je pogođen, njegov kolega ubijen, treći je iskočio kroz prozor, ostali prisutni su u šoku,ali ja ne mogu a da ne mislim na mladića koji je to sve uradio, na njegovu porodicu i njihovu agoniju, saznanje šta bi bilo kad bi bilo.
Ne mogu da svarim činjenicu da 30-ogodišnji mladić, koji je radio u firmi gde su svi kao jedna velika porodica, sa svim onim lepim i teškim što porodica nosi, koji je imao porodicu i prijatelje, završio fakultet i bavio se jednom od najtraženijih profesija današnjice, koji je imao sve uslove za izuzetno normalan i pristojan život u totalno nenormalnoj zemlji, kako takav čovek dospe u ovakvu situaciju?
Koji su to mehanizmi, koja je to dijagnoza? I jos strašnije, kako je to prošlo neprimećeno?A najstrašnije, koliko takvih ljudi ima? Da li postoji rešenje?
On za mene nije monstrum, već mladić koji je izgubio kompas, kontrolu, sebe. Mladić koji je došao do tačke pucanja, a nije znao kako da traži pomoć. Mladić koji je prošao kroz ko zna kakav stres ili situacije koje su dovele do ovoga. Mladić koji je na kraju krajeva bio bolestan, imao neki poremećaj, koji je na kraju prevladao. To sada ne mozemo da znamo.
Ne mogu da osudim ili kunem na bilo koji način bolesnog čoveka, čoveka kome je trebala pomoć. Nadam se da će njegova porodica u ovim teškim trenucima za sve imati podršku koju on nije.Nadam se da će njegove kolege preobroditi šok, zalečiti rane i nastaviti dalje. Nadam se da niko neće biti sam i usamljen u svom bolu. I nadam se da će ljudi biti ljudi, a ne sudije i izvršitelji - napisala je Ana.
Ovim rečima naterala nas je da se svi zamislimo i zapitamo šta se događa sa ljudima, da malo više obratimo pažnju na druge. Možda mi svi imamo nekog ko je na korak da postane Nebojša, a da toga nismo ni svesni. Zato dobro otvorite oči i pomozite dok je na vreme...
(Izvor: telegraf.rs)